Godišnjica Nikole Čupića

ВУЧИЋЕВА БУНА 95

—

ће,... Ми, деца, не смемо да питамо, него само зверамо и гледамо што се ради. Спремише се; наоружаше се. Мој отац наже чутурицу, па је пружи Јоксиму, и онако кроза зубе рече:

— Па бар да је на Турке!...

— Хеве! Тако је, кад су људи бесни, прихвати Јоксни.

даметнуше пушке, одоше у село, одакле ће сви за Кнезом пут Крагујевца.

ко је узрок свој овој узбуни, ко је оно бесан што рече Јоксим, нисам могао да разумем.

Неколико дана после тога, ми смо само о том и разговарали, и сви ми чобани одобравали смо Јанићију што је помогао стићи и убити Маторога, Гарашанина. Док једнога дана Милинко Стрина-Митрин, први комшија. дробњачки, узе причати: да су се у Дробњачкој кући сви јако забринули, да се боје велике несреће; да ће Кнез неминовно страдати па с њим и Јанићије. —

Мој отац је венчао Јанићија и крштава му децу. (О тога ми је било врло жао да тога човека снађе какво 3л0.

— Ба! Лаж је све то! Викнуће Сава Маријин: — ко може наудити Кнезу кад он има онолику силу и онаку опрему. Оно мало катана за наше очи беху сила нада силе!...

Прође још неколико дана. Кад би једном око заранака, а некакав човек на коњу трком трчи од Трешње низ Алуге к Рипањској Реци. Кад би према дробњачком конопљаку, он викну колико га глава доноси:

— 0, Станојка! О Станојка !..

Неко се одазва из конопљака. Он настави:

— Ако је ту Станојка, нека одмах иде кући!

Станојка је жена Јанићијева, а то што виче био је Јанићије главом, преобучен, и на другом коњу. Он дође