Godišnjica Nikole Čupića

ПОСЛЕДЊЕ БОРАВЉЕЊЕ У КОВИОНИ 101

Ја Ковиону памтим у пролеће када се њен биљни накит обнављао; памтим је у лето кад свежи поветарци с Авале или с Хомољских планина блаже на њој Илинску врућину; памтим је у јесен кад се она уреси свом Летином својом, а памтим је и у зиму кад зрхови горе њене јече од гњевна ветра, а густ, сув снег заснпа брда и долове њене; чак је памтим и ноћу кад сјајан месец сија, а од љута мраза пуцају буквићи као мали топови, и на раскршћу вију гладни вуци — памтим је, и свакад ми је била неописано лепа, безмерно жила, безмерно драга, некако тајнена, божанска !..

Данас се је она много променила. Њезин биљни накит, њена стара и млада гора, сатрвена је, или је. наказно проређена. Њена су плећа раскопана, нагрђена, јер људи, вадећи камење, кости земљине, нису штедили лице Ковиони мојој; њена је утроба проврћена за пролазак пута огњенога. |

да то она и јесте данас вама као седа, крезава, И збрчкана баба, а ја је знам кад је била илада-невеста под зеленим венцем, у свему сјају своје лепоте и своје дражи.

Видим и ја да се она данас јако пошутила! Видим... Видим... Али је опет волим. Та она није била моја невеста, која драгана, коју би време могло нагрдити; она је као моја мајка, која ми је увек лепа, и која ми бива све лепша што ми мање остаје да је гледам...

Ох, да Бог да се довека зеленила, ти Ковионо, најдража успомено из мојега детињства !

Колико сам и колико пута, ходајући лагано за овцама, или стојећи о чобанску штапу, или седећи под старим цером, прелетао очима пространи видик који се с Ковионе отвара на све странеј Колико сам пута глеДао на Авалу, на Космај, Рудник, или на Шиљасту