Godišnjica Nikole Čupića

102 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

Острвицу, и питао се: шта ли је онамо иза тих брда! Колико сам пута, на пропланцима, бројио путнике пешаке, коњике или кбнике, који из Шумадије грцају онамо ка Авали, ка Београду! И ту се опет питао:

— Куд грца тај толики свет“ Какво је чудо тај Београд, те све живо тако к њему тежи!

Некад бих, тако замишљен, толико остао да би овце моје далеко измакле, и чак у Чича-Ристино жито упале. у таком случају мој би Зељов дошао преда ме, па би се испружио и почео ваљати се и умиљавати око мене, те би тако разбио моје мисли, и подсетио ме да видим где су ми овце...

Она незнан, којој сам се из Ковионе домишљао, данас је давно јава; оне неразговетне ондашње слутње данас су свршена истина. Грејући се на топлу сунцу у Ковиони, ја сам теглио ка Авали, к Београду. То ми се је навршило. Авалу сам прошао, у Београд сам дошао. Данас сам у Престоници Србије грађанин, отац породице, домаћин своје куће. Па ми је и данас мило видети врх од Авале, и сетити се да се иза њега налази Ковиона, која мени бејаше својта онда када ми сав свет бејаше у њој и у Рипњу.....

Још неколико речи, па ћу се растати с Ковионом.

Досад сам ја причао махом добре стране свога двтињекога доба, а било је њих и ружних. Право је да се и оне помену.

Ружно ми је било, пре свега да кажем, слабачко здравље моје. Од малена сам често боловао, или бар побољкавао. За то је отац мој толико и мисло шта да чини са мном Куда и на што да ме упути није ни сам знао, 8 бојао се онако слабачка оставити ме о будаку и о плугу.

Од онога времена кад сам пошао за стоком, као да ми се је здравље малко поправило. Бар је борав-