Godišnjica Nikole Čupića

78 из СсВВЈИХ УСПОМЕНА

==

чупало чешљање тако дуге косе коју сам, наравно, ја као дете увек умео јако замрсити. Мајка ми није дала поменути да се ошишам. Најпосле јој једном отац рече:

— ено, нашој кући долазе толики људи. Рашчуће се да се у мојој кући не слушају кнежеве заповести, па могу бити резилан пред људима. А и детету ће бити лакше кад му се слиндари онај навиљик с главе...

На те речи, ја сам подигравао од радости.

Мајка само рече:

— Нека стоји док дође Јова. То је њезин једини брат кога је волела кад очи своје.

Прве недеље после тога одиста и дође мој ујак Јова.

Под ракљатим орахом, више старе куће, ручају: отац ми, Чича Степан, и ујак Јова. Ја се умиљавам око њих. Мајка ми, доносећи јело, често погледа у мене: доња јој усница нешто игра, и по некад дубоко уздахне.

По ручку, отац и Чича Степан уђоше у неки разговор а ујак заиска од мајке ми ножице, па мене одведе иза вајата, и посади на дељавицу.

Ја се радостан наместих; он ухвати левом руком мој перчин а у десној држаше ножице. Ножице писнуше, мој се перчин одвоји од моје главе, а моја се мајка удари у груди и викну:

— Куку, Јево, шта учини! Што ми нагрди дете!

После узе онај мој перчин; љуби га, обли га сузама, и задену за жиоку вајату под стрехом.

Није прошло много времена после тога, а она је сама благосиљала онога који је наредно да се људи шишају.

Отац мој је био човек врло оштар: није трпео ни најмање беспутности у својој кући и у своје деце. Мајка је напротив била блага, милостива, али је и она врло пазила да не учини што противно очиној вољи. На тај