Godišnjica Nikole Čupića

МЕСТО РОЂЕЊА. ДЕТИЊСТВО 79

ита ава ттиоастн—~ __ — о————— =—="— 2 = = ЈЕ ЕШ ШЕЛ

начин у нашој је кући владао свакад ред и оштар запт. Чини ми се да се је само мени по нешто опраштало, кад бих згрешио против тога реда. А праштало ми се је само за то што сам од малена био увек болешљикав. Врло ме је мрзило обути се. Чини ми се да сам сапет кад су ми ноге у обући. Лашње ми је било босу трчати и скакати с децом. Онда су се из Београда до-: носили неки опанци особитога кроја и направе; звали су се ужички опанци. Отац ми је једном купио и донео те ужичке опанчиће. Мајка ме обуче лепо, обује ме у те ужичке опанчиће, па ме поведе ка снаси Ђурђији Мининој, којој је брат ми Стојан био ручни девер. Ишли смо рудином преко неких ријавица или кртичњака. Ноћу је била надала киша па убила земљу, и те ријавице, ти пластићи постали клизави а моји опанчићи нови и глатки. Мени се милило да корачам с ријавице на ријавицу докле се једном оклизнем, паднем и укаљам и кошуљу и нове опанчиће,

Срдит на ријавице за своју треш ја викнеи :

— Ј.... тај као!

Моја мајка, не говорећи ништа, узе ме за руву, доведе до криве Јабуке кисељаче, очену од ње један изданак и ошину ме неколико пута говорећи:

— Зар син Јована Ђака да псује као каква слугерања из света! а!

Од тога дана моја уста нису изговорила никакве псовке до пролећа године 1846, а тада, као ђак Београдске Гимназије, бејах неко време на стану у Дољанчевића механи на Малој Пијаци, и ту од слуга, 4 060бито од неког Милана из Васојевића, иначе у свачем врло добра и честита човека, навикнем по неку псовку од које се и данас, на своју срамоту, не могу да уздржим. Миланова рђава навика прионула је за ме на-