Godišnjica Nikole Čupića

80 из својих успомена

рочито за то што сам ја њега, због његових иначе красних својстава, јако волео.

У својој детињој души, ја сам држао да се мога оца боји свак живи; чинило ми се да се од њега тресу и они големи ораси око наше куће, или они грмови у Ковиони. А о мајци сам мислио да је сама доброта и правда. И одиста је она и била и добра и праведна према сваком сиромаху, а особито према деци која би била сироте по мајци или по оцу.

Једном се догоди нешто што ову моју веру потресе, и душу моју испуни јадом и чемером за неколике сате.

Бејаше пролетњи дан после кише. Мајка ми се жураше да дотка неко платно. Моји обични другови у игри, док сам ја спавао, отишли некуд те не могу да их нађем. Време ми дуго, не знам шта да радим па сам се увио матери око разбоја и ометам је запиткујући час за ово а час за оно.

— Одбиј ме се, чедо моје! Вели ми она: — Иди занграј се; хитам да доткам ову опалу !...

Отац пак, рано из јутра, бејаше расадио у башти купус, па отишао на рад. Једна мотика виси о трешњи тако ниско да је ја могу дохватити. Мени паде на јМ неки рад којим бих се могао забавити, па викнем:

— Мајо! да копам купус '

— Копај, срце моје, одговори ми она, јамачно не слутећи оно што ћу ја учинити.

Узмем ону мотику, пређем у башту, и замлатам божем окопавати онај купус. И тако испресецам готово све струкове које сам желео окопати. То није трајало дуго, јер мотика беше тешка а моје руке нејаке. Али штете: ипак би доста.

Дође вече. Ричу краве пред музлицом ; ричу теоци у пашњаку, а дошле и овце да се музу. Ето и оца ми