Godišnjica Nikole Čupića

82 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

ви њи –— ~ 1 ЕШ 10 ЕШ 2 тата по о

— Па што ми то не каза, рече отац.

— Не могах пред њим, да дете не узима образ: ти га караш а ја да га браним '" Него те повукох за гуњ, али се ти не сети...

— Гле! А ја се чудим зашто ме ти повуче !..

Овај разговор сиде ми камен са срца. Мајка ми се јави опет онако добра и праведна каква ми је била пре оних речи: Удри, удри! И мени данас Таче

у душу!

Наша је кућа била на заравањку, под брдом, на десној страни Дућевачког потока. Кроз нашу авлију тече поточак који извире изнад наше куће у воћу Ристе Јојића.

Око наше куће дигла се је читава гора од ораха, од јабука, крушака, трешања и шљива. Особито су наши ораси падали у очи и својим бројем и напредношћу. А њих је било и ситних и врло крупних, било их је и мекушаца и коштуњаца. Све те воћке ја сви познавао још из малена. Познавао сан сваку воћку по листу, по роду, и по дрвету њезину.

Отац мој много је калемио воћака и себи и другому, ко год би га замолио. А молили су га многи држећи да се од његове руке све прима. Некад је он калемио дивљаке у лугу који није НИЧИЈј.

— Кад расте дивља, боље је да расте питома, рекао би он у такој прилици.

Ја сам често пристајао уз њега кад то ради, те бих му по нешто додао, а он би мени по што год показао да научим.

То је била моја прва настава у ботаници. И све сам којекако разумевао, али нисам могао сватити: зашто да се пресече одрасло стабло, па да се наврне тек