Godišnjica Nikole Čupića

МЕСТО РОЂЕЊА. ДЕТИЊСТВО 83

о – –

танка гранчица. И од ове после да род бива крупнији и слађи него у оне на коју је наврнута.'

Мој је отац умео градити и каце, и свакојаку 6урад, а и браћа ми обојица бејаху веште дрводеље, 060бито млађи — Милутин. С тога је у нашој кући било много разних халатљика, и свакојакога дрвета за грађу. Мени су браћа често давала по два слична дрвета, то јест, по два ивера, два луспатка, или осечка, па би ме питали:

— Које је од кога дрвета '

Сећам се да сам ораховину и јасеновину распознавао одмах. На што би се мој Бата Мали (Милутин, кога сам тако звао) осменуо рекавши :

— Е, мој соколе, ораховину познају и Циганчићи (јер они од ораховине граде чибучиће); него оди ти распознај ово двоје! И тада би ми пружио два слична ивера, на прилику, један од бреста а други од старе шљиве. Баш у тај мах моја кеја Перуника шанула би ми: Крто шљивово, жилаво је брестово дрво !

Ту је бивало некад великога смеја међу нама; а мени је било врло криво кад ме ухвате у незнању.

Доцније, кад сам већ био шипарац, и сам сам много дељао, резао, цепао притке, и плео котарице. У тим сам се пословима врло често посецао по прстима тако да и данас носим обживке од тих рана.

Не памтим кад сам научио бројити од 1 до 10, а знам добро кад ме је Бата Стојан, учио да бројим од 10 па даље до 20.

Мајка ми вади хлеб из пећи, а неколико је лбпиња умесила за нас, и њих је пре извадила и дала нама да једемо. На свакој лепињи, по средини, мешаја,

— – –—

1 Све ове црте о мом оцу развио сам пространије у нарочитој књижици Јовану Ђаку коју сам штампао 1891 године.