Godišnjica Nikole Čupića

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН 79

да смо „благи и љубазни“. „Према овоме, вели, тон поуке није ништа друго до расположење учитељево при настави, начин како је обузет предметом и мера колико је удахнуо свога живота у ствар коју предаје“. Онда наводи, да се тон управља према деци: „за старију је озбиљнији а за млађу мало попустљивији, за мушку мало оштрији а за женску мало блажији“. Онда, вели, тон зависи и од предмета. ;Религију ваља предавати гвечано с душом пуном одушевљености, историју озбиљно, рачун живо и подстичући, земљопис у живом описивању итд“.

И овим је свршена друга и највећа глава ове књижице. Ми смо се навлаш овде забавили дуже и више пуштали да говори сам писап њен, јер се он овде јавља као самосталан мислилац и то у оно време кад у нас о овим етварима не беше скоро ничега писанога и штампанога. О свима другим радовима његовим можемо бити много краћи, нарочито о преводима, који су и туђи састави и више познати.

ж

Трећа и последња глава носи натпис: „Практично предавање из рачунице, држао у Београду, 30. марта, г. Стеван Д. Поповић.“ Ово су, као што се види, утисци с поменутих предавања, држаних у збору београдских учитеља.

У уводу своме о овоме Шапчанин прво износи, како се, сасвим оправдано, „у нашој журналистици појавише толики чланци којима се црташе стање наших школа и доносише предлози за реформу,“ како ту беше много „тумарања“: „да ли да се у основној школи учи само писменост или да се унесе збир елемената што сачињавају основна знања која су потребна у „нашем грађанском животу“, докле већина не „даде свога гласа за ово друго“. Ово је гледиште усвојила и влада. Доказ