Godišnjica Nikole Čupića

84 БИ: ГОДИШЊИЦА

„Очигледна настава је, вели, плод новијег времена“.... „Но опет начело очигледности не може се означити као ново“. Оно је мното старије. Најјачи борци за очигледну наставу били су: „Бако Верулам, Јан Коменски, Лок, Русб и други“. Сад ређа шта је који од њих тражио. У томе лутању, вели, дошло се до разних назива: „веџбања у очигледности“, „веџбања за разум и мишљење“, „веџбања у мишљењу и говорењу“, „религијозна очигледна настава“ итд.

У другом је одељку: „Очигљледност у новије доба. Нитхамер. — Како стоји према пруској регулативи. Како је разлажу поборници регулативе: Голч и Борман. — Шта јој наменуше новији школски закони“. Прво товори о противницима очигледне наставе, међу којима, је најглавнији Нитхамер баварски школски саветник, који је тражио да се деца вежбају више у памћењу. А Шапчанин вели, да он ово „за цело не би тражио, _ да је знао, да у очигледној настави ради сам ђак, а учитељ га само упућује“. У новије време, вели, „број противника. је опао“, али се детлава, да се опет по који „јавне“. Овде наводи Шлотербека, Голча, Велтера и Бормана, који у главноме признају потребу очигледности, али веле: пошто евака настава мора бити очигледна, то није потребна нека засебна очигледна настава. Али ипак признају, да је пре почетка праве наставе, особито из језика, потребна нека врста вежбања у говорењу. Потребна је нека средина између онога учења до школе и онога у школи. Отуда су поникла и забавишта. Сад долази на питање о трајању очигледне наставе и на крају из свега разматрања долази до ових ресултата: „а) да очигледна настава посредује између куће и школе; 6) да је већина за то, да не заузима засебан положај међу предметима школске наставе; и