Godišnjica Nikole Čupića

МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН 85

в) да треба да свезује и уједињава поједине гране наставне, градећи из њих једну органичну целину, у којој поједини делови један другог потпомажу и попуњују“.

Сад прелази на трећи одељак, који обухвата ово: „Васпитање и наука до школе. — Посматрање. — Представе. — Говор. — Околина“. Пошто је казао како дете долази до знања пре школе, он вели: „Али се из искуства зна, да је схватање у детета врло непотпуно, једно са његовог немировања, друго што је спољних предмета изобила, треће што је под утицајем околине му“. Шапчанин, као и многи други педагози, губи овде из вида и ту околност: што је и душа дечја још слаба за тачније и дубље посматрање. А у овоме баш ваља и тражити узрок многоме неуспеху и ове, очигледне, и друге наставе и у прошлости и у садашњици. Пошто "је показао како на децу утичу боје, шаренило и многобројност предмета, он вели:.. „излази јасно као дан: да су посматрања, што их деца стеку пре доласка у школу, врло непоуздана, једнострана, једном речју необрађена. Сад се пита: „А како ли стоји с детињим преставама 2“,... „Ни у длаку, вели, боље“. Као и посматрање тако су и представе у детета „при ступању у школу спетљане му у духу у неку неуредну, хаотичну масу“. „Из њих се још ниједна представа не одваја са довољном оштрином, него се још смешавају, помуђћују и стапају једна у другу“... „Уз то... и у садржини њиховој нису још довољно јаке и завршене, него им непрестано нешто долази, распрострањавају се и у неколико обрађују“.... „И говор дечин... још није обрађен“. Дете научи велики број речи, а „никако да јеу исто време добило слике које им одговарају“... „реч му је само празна љуска, коју, у колико се може, ваља да испуни јасном и одређеном садржином“. И, ради свега