Godišnjica Nikole Čupića

МИЛОРАД ИП. ТАПЧАНИН 95

скоме „Теорија Педагогије“ а друго „Методика за народне школе.“ А коме су добро познате и ове науке педагошке и језик немачки, он ће и сам видети, да су ови називи у српскоме нетачни и незгодни.

Дитес је доста познат и у нашем педагошком свету те нам с тога није потребно да говоримо о њему као педагогу. Он је представник оне школе, која се не бави много системама и сухопарном теоријом него проучава и поправља сам рад школски па из њега изводи правила и законе наставне и васпитне. То је у основи емпираска школа, која полази од искуства. И у време оно, када је и у Србији ваљало радити на поправци баш овога унутарњег рада у школи, избор Дитесових дела био је врло срећан (као и Керова „Рада у школи“ од Ст. Д. Поповића).

Али се то не може рећи и о самоме преводу. На жалост, Шапчанин је био врло слаб преводилац. Он није знао добро ни језик с којега је преводио, а још мање предмет или науку коју је преводио. На сваком листу, на свакој страни, у свакој реченици ви видите лаика, који ствар разуме површно, нетачно па често и сасвим погрешно; а местимице има читавих пасуса изостављених сасвим, било с тога што преводилац није умео да их посрби, било с тога што је сматрао, да су на српскоме непотребни. У првом одељку о Физичком васпитању код „дДисања и неге коже“ стоји (у 5 8. стр. 18) физиолошки одношаји, а Шапчанин је то превео „психолошки одношаји“ (код коже!), па му то ништа није сметало да стави тако чак и у садржај! И како би другојачије изгледала на српскоме оба ова дела Дитесова, особито оно прво, да их је превео човек од струке и човек у опште јаче научне спреме, као што беше на пример Ст. Д. Поповић! Докле је дело Керово „Ртахјв дет Уокезвећше“ у српскоме, у преводу Ст. Д.