Godišnjica Nikole Čupića

ЕТНОГРАФСКО ГРУПИСАЊЕ 107

немају или врло мало имају попречних долина и погодних превоја, преко којих би била унутрашњост полуострва доведена у јачу везу с обалама Јадранскога Мора.

Као што се код залива Медове сучељавају два горе споменута планинска система, тако исто додирују се овде и два по народности разнолика племена; српско, које живи северно и северо-западно у планинама динарског система и арбанашко, које живи у албанском планинском систему. Последње је старије од првога и сматра се за најстарије племе нашега полуострва и за остатак старих Илира, који су целу западну страну његову насељавали. Сем ових планинских, врлетних и тешко приступачних предела, оно није до скоро насељавало ни једну већу равницу, ни једну пространију долину. Кивело је стотинама, година одвојено и од осталога света поптуно повучено, тако, да је због тога у етнографском и антрополошком погледу остало до данас најчистије и најјаче а у културном најдивљачније од свих осталих племена Балканскога Полуострва. Уживајући у вечито анархијској турској држави слободу већу него ма које друго племе у њој, оно се и поред јаке племенске крвне освете увећало у толикој мери да му је домовина са старим границама постала тесна, те је услед тога почело да се јако шири у околне области и да их плави. Начин пак овога ширења јесте оно, што је овде нарочито интересантно и на што смо овим писањем хтели пажњу обратити. Уоквирено са запада слабо приступачном морском обалом ас истока уздужним планинским ланцима поменутог албанског система, оно је било приморано да своје ширење пригоди правцу ових ланаца и да на тај начин, противно најобичнијем ширењу народа умерене зоне, изврши крстање из своје области само на југ и север. Тиме је и оно створило слику на етнографској карти, интересантну исто онако, као што је дају Грци својим ширењем по обалама