Godišnjica Nikole Čupića

4 ГОДИШЊИЦА јашњен. Цео свет није могао проћи кроз школе; у школама није могао цео народ научити стари јелинески језик, а потреба просвећења и образованости била је осетна и велика у оно време, кад је трговина у Турској Царевини била готово искључно у рукама Грка, и кад су се многе општине грчке на, Балкану занатима и индустријским задругама биле јако обогатиле. Али проценат књига на народном говору био је још увек врло мали према броју књига писаних старим језиком. Мислим да би се та разлика могла обележити — ослањајући се увек на Сатину библиографију — с 20: 100. Што се у тколи и у књижевности одржавао јелински у место говорног грчког језика, објашњавало се 60гатством и лепотом првог, а сиромаштвом, ружноћом, неодређеношћу (у погледу граматичких облика) другога. У ствари је главни разлог за то био у нечем другом: у жељи народа и његових учених људи да одрже везу са старим Јелинима, и у дичењу потомства да тобож није заборавило говор својих славних предака, и да још бар пише језиком Платона и Ксенофона. Очевидно су то, једно и друго, само сујета и самообмана, у којима може по кад што одушевљење народа и појединаца за племените радње наћи хране, и с којим се могло некад више некад мање и у политици рачунати, али Факат остаје да је јелински за длнашње Грке мртав језик, а да праве народне књижевности може бити само на језику живом, на језику матерњем, на ком људи мисле, који се с њима развија и усавршава, и на којем једино, природно и потпуно, могу људи казати еве шта мисле и шта осећају. Ова се истина. почела јаче увиђати при крају ХУШ века, кад је отпочео и дуги рат за народни језик који ни данас још није завршен. При крају тог века почео је број књига на народном језику, иако увек скромно, расти. Никола Мавроматис, ког је Француска влада поста-