Godišnjica Nikole Čupića

22 ГОДИШЊИЦА самртнике и да сахрањује мртве. Ето, помисао на то мучила га је; то је облак који је бацао сенку на светли хоризонат живота његова.

Страх од мртвог човека држао га је одонда, кад су га, малог још, изнели да целива склопљене хладне очи свог оца. Он се истина одонда често налазио на погребима. Живео је увек близу свештеника; одгајен је тако рећи под кровом од цркве, па како је могло бити да не буде и сам на опелимар Али је он увек налазио начина да не види мртваца. Бегао је очима на припаљене воштанице, крио лице у псалтир који је у руци држао, склањао се кад је год могао иза виших својих вршњака, ђака, само да не види оног што је у сандуку лежао. И никад се није одзивао оном свечаном а страховитом позиву, „Приђите другови и браћо последњем целивању.“ Али сад, кад је свештеник, како да избегне вршење једне од најпречих дужностиг Знао је да се то избећи не може, али се бојао, страшно се бојао. И, кад је год ко дошао да га походи, дрхтао је од страха да му не доноси вест да ко- умире. Али није могло бити да у селу његовом нико не умре. И, ваљда баш зато што се толико бојао, први самртник ког је имао 'да исповеди, и да му очи заклопи, био је страшнији од сваког обичног самртника. То је био онај невољник што је, тамо на крају острва, одвојен од другог света, годинама боловас од лепре; чију су колибу из далека заобилазили сељани кад су за послом на ону страну ишли.

Чича Настас, једини хришћанин који је имао милосрђа и куражи да не остави човека ког-је цео свет напустио, који му се годинама у тако страшној невољи налазио, видео је једног дана да се смрт приближава болнику, и отишао је попу, који је живео у селу на друтом крају острва, да га зове.