Godišnjica Nikole Čupića

28 ГОДИШЊИЦА

Димитрије Викелас има велике заслуге да је како својим романом „Луки Ларас“, тако и својим приповеткама упутио грчку новелистику на њен природан и 60гати извор, на описивање отаџбине, обичаја и живота грчког народа. На њега су се после многи угледали; и доста је младих даровитих писаца ишло за њим и његовим путем.

Емануил Роидис (Епџетооа 2. Рогдус), кога је Грчка пре неколико месеца толико оплакала, унео је. у грчку новелистику нов жанар, жумореску. Родио је се 1885 год. у Италији (у Ђенови) где је прву младост провео и где се образовао. Од 1878. све до смрти своје у Декембру прошле године био је библиотекар Народне Библиотеке у Атини. Гдин Ксенопулос у предавњу '), које је држао у марту ове год. у аули Атинског универзитета о Роиду, споменуо је једну његову карактеристичну црту; он је, на име, због стања у каквом се питање о књижевном грчком језику налази, сматрао да не вреди труда да се у опште што пише, јер се живи, говорни језик, једини којим се уметничка књижевност може служити, сматра као прост и неуглађен, а узима се да су само речи старог језика, — које су међутим хладне, празне, недовољне — законито допуштене. Џреводити се, по његову мишљењу, јоши може из страних литература, јер се од преводилаца не тражи и не може тражити да осећају како су осећали писци дела која преводе. Код њих је језик у неку руку мртав. Писати што ориђинално, писати с осећањем, може се само на живом, матерњем језику. Зато је се Роидис много више бавио превођењем из туђих књижевности, него самосталним радом. И оно ориђиналнога што је писао, више му је, како кажу, отимато, а по кад-што и

1) Види Пауафууша зла месец Март.