Godišnjica Nikole Čupića

42 ГОДИШЊИЦА

свадбе на којој су кумовали, у спавању, нехотице угуши. То се догодило док су она и муж јој били још млади, али грех тако страховит, и немир и несрећа због тог греХа, нису је оставили више никад. Неколико година очекивали су, она и њен муж, да им Бог покаже евоју милост, и даде знака, да јој је, грешници, опроштен грех, поклањањем другог женског чеда. И заиста је добила опет женско дете, и за неко време било је мира и среће у њеној кући и у њеном срцу. Али је то друго дете, ком су дали име прве девојчице, било од рођења слабуњаво, ни налик на два здрава и буцмаста њена брата. Анчица је расла, али се видело да дуга живота то лепо дете неће имати. Колико је бриге, колико бола задавала њена слабост, док није, као што се могло очекивати, и умрла. да побожну и грешну мајку било је природно да у тој несрећи види љутњу Божју и казну за онај велики њен грех. Међутим је муж умро, а мајка је лебдећи над б6олесном Анчицом занемарила кућу и другу децу. Морала је наскоро узети мотику и ићи да зарађује хлеба. Она је то чинила с пожртвовањем у толико већим што- је поред своје рођене деце имала да храни и једно усвојено девојче. Мислила је, јадница, да ће заслужити опроштаја и да ће јој се вратити мира у срце, ако се жртвује за туђе дете. Усвојеница је одрасла, и она је опремила и удала као да јој је рођена била. Али се та девојка показала врло незахвална. Немари. Она је усвојила и другу девојчицу, дете једнога комшије. То је било ружно, неваљало, незахвално дете, због ког је у кући настао раздор између мајке п њене рођене деце. Кад јој се млађи син Ђорђе, после дуго година, вратио из Цариграда, и кад је видео, како се друга усвојеница изметнула у рђаву девојку,. молио је мајку да је отпусти. То је мајку јако ожалостило, и одговорила му је: „Вели се да је туђе дете права казна, али ја баш у тој казни