Godišnjica Nikole Čupića

ПРИПОВЕТКА У ГРКА 43

имам утехе и олакшања. Што се више мучим, што сам више незадовољна, то ће бити блажа казна Божја за дете што сам удавила.“

Ђорђе је све чинио само да умири своју мајку. Удесио је, кад је њему дошла једном у Цариград, да се састане с главом цркве, с добрим и ученим патријаром Јоакимом П. И учени прелат исповедио ју је, и дуго јој говорио о милости божјој и како он кажњава само намерно учињена рђава дела.

„Моја се радост није могла описати,“ вели Ђорђе на завршетку приповетке, „моја се мајка опростила, са седим патријаром с пуно захвалности, и изашла је из Патријаршије тако задовољна, тако лака, као да јој се са срца свалио тежак камен.“

„Кад смо стигли у гостионицу, где је била одсела, извадила је из недара један крст, дар његове светости, целивала га је, и почела га је радознало посматрати, удубљујући се мало по мало у мисли.

„Добар човек, рекох јој, наш Џатријар, је ли» Сад мислим да ти је срце дошло на место“.

„Мајка ми не одговори“.

„Не кажеш ништа, мајко, упитах је после мале паузе“. 5

„Шта да ти кажем, дете моје, одговори ми тада спремна као увек; Патријар је мудар и свети човек; зна све жеље и заповести Божје, и прашта грехове целом свету. Али, шта да ти кажем, калуђер је, није имао деце и не може да зна шта је то кад неко убије своје дете.

„Очи јој се напунише сузама, а ја ућутах“.

Визијнос пише лако, језик му је научно књижевни, али разумљив за свакога; причање му је течно, просто. Али је највећа занимљивост ове приповетке особено за нас странце у опису неколико карактеристичних народних обичаја, које је писац уплео у причање. Да споменем