Godišnjica Nikole Čupića

48 ГОДИШЊИЦА

даље тамо стушњавали су се као црни димови кад их бљују какви велики вигњеви, па су се у даљем одвијању тињили, те за један моменат изгледали као разастрт Фини невестински вео, а мало доцније растварали се у ружичасту пару, те вам се чини да су некакав дах од ружа. Али право оптично чудо градило се на најдаљем северо-западном крају хоризонта, онамо између планинских висова. Ту је била чудновата мешавина и чудан. сјај од дивних боја каквих само природа има кад кити своје дворове. Нешто је, што се не да описати; што је тешко веровати, што фантазија сликарева не уме схватити, јер је противно сваком канону и логике и уметности. Мотао би ко мислити, да је растресено перје најшаренијих тица; да су по небу разастрти милијарди најшаренијег цвећа; да је просуто безброј крилаца од сваковрсних златокрилих бубица; да је просут прах од свакојаког метала...... Пред тим чудноватим призором на земљи је мркло, и све, што је на њој, стајало је као запањено. Широка поља била су бледа и нема, а поветарац који је од југа нежно дувао није имао снаге да крене ни зеленило јасенова, ни широко лишће лоза. Тице, дневнице, уплашене од кише сакриле су се зарана у своја гнезда, а ноћнице тице у блеску вечерње светлости нису се још усуђивале да излећу у лов. Није се чуло ни гласа људског, ни животињског. Па као да је општа васиона тишина наднела своја крила и над нас одједном смо сви ућутали (писац је с друштвом седео у настрешици једне пољске куће и посматрао цео призор), и немо смо посматрали цео призор; а на лица наша просула се била некаква сета, као да смо и ми с осталом природом жалили што издише истинити владалац њен (сунце). — Не знам шта се збива у душама других људи, али од своје стране исповедам, да од детињства ви у часовима какве мрачне и бурне ноћи нисам тако малодушан, и по кашто и страшно