Godišnjica Nikole Čupića

| сл – и

ГОДИШЊИЦА

„Кад је отворио врата, и крочио да изађе, угледао је пред ногама, поред прага испружену Лепосаву! Застао је. Није се збунио; чинило му се да снива. Лепосава је... то; Лепосава... његова ћерка, његова љубимица. „Лежала је жалосна Лепосава, Бог зна од кад, пред вратима од своје куће, и слатко је спавала. Рукама се подупрла о праг, а главу нежно наслонила на руке. Косе, које су у ње вавек биле оплетене и заглађене, просипале су се сад замршене по врату и плећима. Недра су јој била раздрљена, а на грудима сасушена свежина младости. Девојачког блага нестало је. Ноге је од зиме била скупила, али се видело испод сукње како су прљаве, испуцале, изгребене и крваве. Али на њено бледо и увело лице био се просуо један нежан осмејак, који је казивао да је у душу њену ушло среће. Ко ће знати какав је сладак сан снивала онога часа2г Може бити како је у загрљају своје мајке, или, како је на колену свога оца, како је бивало док је још била мала, и док су је родитељи волели.

„На увеле њене образе падала је мила светлост зоре и позајмљивала јој од своје ружичне боје! Ах, то је било заиста свеже Лепосавино лице како га је отац знао, и чича-Наки дође једног тренутка жеља да се сагне, да је загрли, да је слатко, слатко ижљуби. Али онај анђеоски осмех на устима њеним, пратилац њеног сна! На њему је запео старац. Учинило му се да је тај осмех грозан; да је горко ругање несрећи његовој!

„Како је стајао непомично, извио је се од једном назад. гурнуо врата и — незнајући — загрмео. Скочила је из сна Лепосава, и видела је преплашена свога оца. А он усплахирен гледао је сад, као да је не зна и не познаје. Гледао је њене упале очи и подивљале погледе, њено увело и жуто лице како је било обрнуто њему: и од