Godišnjica Nikole Čupića

72 ГОДИШЊИЦА

је Немачка напредовала од Песталоција па овамо. Зато позива и српске учитеље, да не изостају, него да иду с временом. Јер вели: „Најбоља државна уређења, најблаготворнији устави, — минуће без плода, ако у масу народну не продре наука и изглади сву жестину страсти и суровости“. А „хоћемо ли народ да спремимо за нешто више, онда га морамо обавестити о свима истинама.“ То пак могу учинити школе „и то само онда, ако у њима раде учитељи који имају и воље и способности за тај велики посао“.

Онда прелази на тешкоће да се ово изведе. Али опет вели: „Нека је само добре воље и духа, па ће се, боже здравља, постићи све што се у времену изгубило.“ Учитељима препоручује „истрајност а општинама да материјално помогну својим учитељима у овоме, дајући им срестава за похођење зборова. За ово наводи примере и из најближе велике државе, из Аустро-Угарске, шта се тамо ради за проширивање спреме учитељске а нарочито за зборове, на којима се договарају „како ће поправити и себе, а собом и школе у којима раде.“

Одељак овај завршује Шапчанин овако: „Ово неколико речи говорио сам од ерца срцу. Нека би биле примљене онако усрдно као што их ја искрено подносим. Оне не желе ништа друго, но да прикупе и удруже сву учитељску снагу, те да узајамним радом разведре наоблачено небо наше просвете;“

ж

Друга глава носи натпис: Једна лекција из науке о поуци и васпитању, пи подељена је на шест пододељака.

У првом се говори о „учитељу као васпитачу.“ Учитељ не треба само да даје деци многа знања и да им развија разум него и да их упитомљава, да им облагорођава срце, и „да их упути и утврди у томе како да буду у свако доба вољни за све оно што је добро.“