Godišnjica Nikole Čupića

76 ГОДИШЊИЦА

што виде. Чулне су радње у деце најјаче и најпростије, с тога се с њима мора и почињати; а тек из њих излази оно што је чисто духовно. Још ваља имати на уму, да почињемо од онога што је лакше, па да идемо ономе што је теже.

После доброг почетка, други је услов: „да продужавање буде у равној мери са природним током развијања дужа детињега“. А како ће то да буде» Шапчанин вели: „Видели смо како се на биљци постепено једно за другим развијају њезини делови... како шрирода у својему раду не пренагљује, али без престанка даље напредује“. Тако, вели, треба да чини и настава. Она „ваља да се продужује подједнако, непрекидно ти без празнина“. Учитељ ваља да се заустави код очигледности и онога што је близу и просто дотле, док деца не буду кадра ехватати и оно што је теже и удаљеније. „Почнемо ли, вели, говорити с децом о стварима које не уму себи представити, онда се то зове просто брбљати“. Сад показује, како ће се ово извести код читања и писања. Овда вели, ваља „да су сагласни, да се подударају жармонички сви поједини делови каквога предмета, па онда и сви предмети међу собом да су у сагласности“. Особито ваља пазити, да се у деце не изазове досада и расејаност. Још „у раду не треба ни врло хитати ни бити сувише спор,“ и старати се да се све добро утврђује. А за ово је најважније понављање. И „што даље зађемо у наставу, тим више ваља понављати старе лекције а бити штедљив у новима,.“ Понављање треба да буде разноврсно и забавно, и при овоме се најбоље види „учитељ од струке“.

Код трећег услова, „да деца ваља поуздано и свестрано да знају оно што су учила,“ Шапчанин вели: „Што је мање предмета више се има времена за изображавање духа и срца, јер кад се научни предмети