Godišnjica Nikole Čupića

214 ГОРЊИ ИБАР СРЕДЊЕГА ВЕКА

ер пина

жђа порушили су Арнаути из Маврића. Напротив самоков у Јелакцу престао је радити још онда, када је из Копорића и Беласице нестало дубровачко-саског насеља. Огромна маса шљакне и око ње рупчаге и брежуљци од рушевина налазе се на десној страни реке, у оној равници у Јелакцу, која се види с пута који води од Рапајловца за Копривницу. Данас су туда јелакчанске ливаде, и покривају место где је био самоков који се не разликује ничим од онога у Копорићу више Лука и на Подгори. Оба су једнога доба, па оба,

су — бев сумње — престала п пропала у једно исто.

· време. Остатци многих порушених рупа рударских налазе се највише на оним планинским косама које се спуштају од Зелене Горе и Кознице ка Јаћимовцу, Стржину и реци, а прелазе и у долину Бојетинске Реке, пружајући се чак до Пролупљеника. На једном висоравну једне од тих коса, чувајући козе пре 1876. а нашао је Петар Стржинац два мала рударска чекића, од којих један и данас чуга.

Ако са Пролупљеника пођемо даље на југ, оним планинским венцем који чини водомеђу Ибра и Лаба, наићи ћемо такође на небројене рударске остатке и поткопине. Већ на врху саме Шаторице сусрећемо се с именом пута — Рупнички Пут — чије име нас подсећа на сврху ради које је употребљаван највише овај пут у доба, када рударство овога краја беше у јеку своме. Око пута, и даље југо-западно ка Борчану, има читав низ рударских рупа, чије се лепо име и данас очувало у народу. Одмах више Борчана, на планини Медвеђи наилазимо на остатке згуре или шљакне, а тако исто и у планинској речици — Конштрици. Нестор Милосављевић — Борчанац, коме је сад око 80 година, по причању својих старих, за шљакну у Конштрици овако прича: „Руде су копане око Рупничког Пута, па одатле на колима и коњма ношене у Конштрицу где су топљене«“. А Мирко Миленковић, такође

1 Ток Милисав Ђорђевић, из Г. Јошанице, коме је било око 75—80 година, овако прича: „Маврићани пошли су били да опљачкају и спале копорићски самоков, али на планини погреше пут и тако оду на Црешњицу. Наскоро, после тога, напуштен је и копорићски. самоков“. Милисав је то слушао од свога оца, а био је у Копорићу до 1875. год. старац — качар који је дететом запамтио када је самоков радио у Копорићу. (

НИЈЕ а а ји,