Godišnjica Nikole Čupića

220) | ГОРЊИ ИБАР СРЕДЊЕГА ВЕКА

— ен

На исток од града „Чивутана“, идући ув косу од прилике 2—3 километра, баш према сочанској цркви, издиже се, гледајући с добравског брда, скоро заокругљена главица — Галич. На Галичу је од 1876. године турски шанац, али и пре тога било је неколико зидина и закопина; ну тешко је претпоставити и веровати е је ту могло бити икада назеља — вароши. Међу тим са стратегијског гледишта Галич је могао имати вредности, у старо као и у садашње доба, само за мању војничку посаду. Приступ му је могућан једино с источне и западне зтране, лок је са севера од Добраве скопчан с великим тешкоћама, а с југа од Сочанице, управо, немогућан, јер се спушта одсеком до корита речнога. Да ли је баш овде била она тврђава српскога жупана, ксју је » јесени, године 1149., после тродневне опсаде и тешких напора, освојила и порушила војска грчког цара Манојла% — На ово питање, које је од врло велике важности за нашу историју при крају жупанијског доба, вратићемо се наново, а сада бацићемо један поглед на садашње село, цркву и остала места која заслужују такође да се помену. |

Сочаница спада у ред разбијених зела, а вастоји се из ових махала: Раковац, Пољана, Лозје, Крушевље, Равниште, Долина и Поток. Данас има 50—60 кућа, а године 1877. имала је 48. Тада је било староседелаца — Свето-Јованчана — 30 кућа, а остале су досељене из Церање, Каменице и других села. У махали »у„Ра-

„У граду „Чивутану“ названом тако по виру и ћуприји коју су некада подигли Чивути, живели су све сами многобошци. За њихова доба, у оном језеру, иза града, живела је велика хаждаја коју су незнабошци Чивути морали редом хранити људским жртвама, и свакога дана давали су јој из града по једно младо чељаде.

Једном дође ред на неку девојку неког сиромашка, и она оде ка језеру, па ту плачући стане очекивати час, када ће се „ала“ иојавити, те да је живу прогута. Баш у оном тренутку, када је девојка очекивала свој последњи час, наиђе од некуда Св. Сава, па је стане тешити и слободити да се не плаши смрти, јер ће је он спасти и „алу“ убити, а безбожне становнике у граду покрстити, или пустити „алу“ да их све истреби. Девојка се ослободи и умири, а Св. Сава уморан од пута леже да се мало одмори, па, док се „ала“ не појави, замоли девојку да га мало побиште. Наскоро заталаса се модричасто језеро и аждаја се појави; девојка сузама својим ороси по лицу Св. Саву који се одмах пробуди, и штаком прободе главу аждаји, за тим протне јој уже кроз главу, привеже коњу за реп, на је довуче у град. Дошавши у град затражи од безбожних грађана да се покрсте, или, ако то не учине, пустиће „алу“ да их све подави. Чивути безбожни пристану, те се сви нокрсте, а Св. Сава изведе „алу“ у поље и ту је убије, чији се гроб и данас познаје“.

пи јање а ПАН