Godišnjica Nikole Čupića

222 ГОРЊИ ИБАР СРЕДЊЕГА ВЕКА

њих имају небројени остатци рударских рупчина, од којих зе многе зову „Цехови“ |(Цеови). Највећи број ових

рударских мина, нарочито ближе Церањи — по Опи-.

нама — имао је — како причају — правац вертикалан, где су се многе очувале до данас. У ливади „Жератоу“ имају такође гомиле шљакне, а недалеко од њих налази се стара црквина — Св. Петка. И у долини Церањске Реке сусрећемо се с многобројним именима, која нас и нехотично подсећају на то, да се мислима вратимо и удубемо у далеку и тамну прошлост. Тако „Кулине«“, „Старо-Селиште«“, „Развале«“ и она — по народном веровању и причању — окамењена, девојка, ван сваке сумње римска статуа — све то скупа тврди, да су у овом крају некада живели вреднији и културнији му становници, него ли што су то данашњи.

Напомена. — 1 део ове расправе доћи ће у наредној Годишњици.

·_У Врелу, више извора, има огромна маса камења и зове се Грот. Средином Грота води калдрма, куда се једино може пролазити, иначе је непролазан. За то камење прича се овако: У Церањи живео је некада некакав

народ и имао је за владарку девојку. Тај народ и владарка му нису живели |

по вољи Божјој, за то Бог намисли да их казни, и понесе врело камење да их све побије; али девојка — владарка — окамени се пре него је врело камење стигло у Церању. За то Бог изручи то камење ту — у Врелу.

Лети, не сећам се којета дана, скупља се сабор у Церањи, и око онога камена — кипа — пали свеће.