Godišnjica Nikole Čupića

24() ОДЈЕЦИ ШИЛЕРОВА у3вонА“

Па за грабље и за виле; Да се на ма' Скида слама.

Све су то очигледне парафразе појединих делова, овона, и коме је позната у детаљима ова Шилерова песма тај ће „дотична места“ у њој одмах наћи и без нашег исписивања паралелних текстова.

Код Шилера се руда топи, и из ње се издвајају с површине растопљене смесе неке шкодљиве материје да би руда била чиста — код Сундечића се тако исто ради са житом, плевом и сламом. Код Шилера је у сред посла страх да калуп не попусти и да не пролије житку масу — код Сундечића је бојазан да за вршидбе не удари олуја. Код Шилера је слава Богу кад се звоно појави савршено и блиставо — код Сундечића је весеље пи хвала Богу кад се жито одвоји и очисти.

Осем свега, питање је: да ли Сундечић збиља није познавао Шилерове песме све до Трнскога превода шесетих година 7

Ма како слабе биле комуникационе и друге везе онога доба н. пр. између Војводине и Далмације, ми не можемо никако веровати да Сундечић никако није знао да у Новом Саду већ од толико година излази српски и то хњижевни па још једини такав лист Седммца. А у тој је Седмици изишао на две године пре Сундечићеве Вршидбе познати превод Шилерове Песме о звону од Саве Павишевића. О томе Сундечић никад ништа не рече. Његова клетва — да се послужимо овим речима које ћемо мало даље навести — може бити права: он није Шилера ни морао у ориђиналу познавати. Поуздано знамо да је Седмица имала својих читалаца и пријатеља и у Задру и у Шибенику и у Дубровнику и т. д. У њој је певао и стари Никола Боројевић; писали су у њој и други, мање знатни, књижевници из Далмације, па је тај лист стајао у вези и са родољубивим Иваном Брлићем из Задра, где је становао и сам Сундечић који је такођер имао својих књижевних веза са Седмицом. Осем тога, још 1856. изишла је у Седмици 1856. позната нам Грујићева Српкиња, добра имитација Шилеру. Али је најинтересније што

је 1867. писао Божидар Петрановић уреднику Данице: