Godišnjica Nikole Čupića

1Х.

Српске традиције и сувремени српски покрет у Македонији.

Има још једно питање, на које није излишно бацити барем неколико врста. То је питање о српским традицијама и о српском покрету у Македонији.

Схвативши још међу 18358—1870 мисао о агитацији за оцепљење Екзархата од Грчке Патријаршије, или боље смисливши у то време да они уреде за своју народност религиозну пропаганду у облику Екзархата по примеру Грчке у Патријаршији, бугарски су родољуби смислили да у тај опсег обухвате што могу више балканских Словена, управо свеколико балканско словенство осим западне Старе Србије (од Косова даље к западу) и Босне и Херцеговине. Део Старе Србије у сливу Источне Мораве узели су такође у своје границе. Учени ботаник др. А. Гризебах је још 1839 забележио да је због мале разлике српскога и бугарског језика прелазна зона од једнога к другоме велика и да се језици један у други преливају. Бугари су у свом обележавању граница узели и оно што је чисто бугарско и свеколику прелазну зону, без обзира на њену српску смесу. Чим је Екзархат установљен, та се пропаганда одмах почела с великом живошћу и енергијом. Бугарским државницима служи на част што су смислили установу тако корисну за њихово народно буђење. Турски државници онога времена оштро су схватили да је у корист турску расцеп православних хришћана, Словена и Грка, који се том акцијом отпочињао. Они су с тога почели да тај покрет живо потпомажу. Кад су видели да иста акција наилази на отпор и код Срба у источној Старој Србији |Морави) и у Македонији још су се већма радовали, видећи да, једним ударом не два него три непријатеља погађају. Једино оновремени српски државници нису видели куда води тај покрет и нису ништа озбиљно предузели да, га барем по српским захтевима колико толико исправе. Разумевајући га махом по декламацијама намењеним јавности а не по стварним његовим намерама и следујући без резерве отвореноме бугарофилу ђенералу