Godišnjica Nikole Čupića

266 ГОДИШЊИЦА

Богата је била норвешка народна књижевност у Средњем Веку и стварима религиозне садржине, легендама, животима светаца, хомилијама, итд.

1260 год. сједињено је политички острво Исланд с Норвешком. Али као да је баш то требало да се изврши, па да се те две земље културно раздвоје једна од друге. На Исланду се одржао све до данас стари народни језик и књижевност није никад прекидана у свом развијању. Увек је тамо, и у старијим временима, (ХТУ—ХУШ в.) поред, научне латинске књижевности, било људи који су писали за народ на његовом говору. Све врсте поезије, поучна и морална књижевност, историја, имали су кроз све доцније векове одличних радника. Од новијег времена књижевност на Исланду стоји у везама с књижевностима заападних европских народа и отуда прима мисли, правце и укус.

Друкчије је с Норвешком. Много се што-шта, после онога сјајног времена, збило на штету народне књижевности, чија продукција већ у ХГУ веку нагло опада. На другом су месту, у овим белешкама, изнесени узроци тога опадања (|в. Годишњицу ХХУШ стр. 109]. Али што је најглавније, још од почетка уније с Данском (1389), сам народни језик почео је измицати испред данскога, док се после увођења Лутерове реформе у ХУГ веку, није, сасвим истиснут из цркве, школе, књижевности па и говора (по градовима) склонио са својим поетским благом — колико му од старина остало беше — код сељака у гудуре и долине норвешке.

Тако је праве, народне књижевности у Норвешкој нестало одавно. Што се још писало, дански се писало. На дански језик превођене су за Норвежане старе народне саге; на данском језику су писани закони, итд. У осталом, у самој Норвешкој није се ни на том језику много радило. Прва штампарија у Норвешкој основана је пистом 1644 г. Данска је литература снабдевала сиромашни и расејани народ норвешки књигама колико му је и каквих му је требало.

Било је, дабогме, и Норвежана који су радили на том језику, и који су у данској књижевности високо место заузимали, било као научењаци, било као песници и уметпици. Већ је било говора о Холбергу, који је прави регенератор те књижевности, о Тулину,