Godišnjica Nikole Čupića

ја У љ5 ГОДИШЊИЦА

Једна епизода из народне историје, ХШ века, борба за круну између Хакона Хаконсона и Окула, који је био кандидат свештенства и аристократије, дала је сиже овом лепом комаду. Ала то није чиста историјска драма, у којој би песник желео само да да једну слику из прошлости и прикаже људе какви су некад били. Историја је овде споредна ствар, позађе. Интерес је драме у психолошким анализама и психолошком шлустровању извесних мисли и начела. По историји она борба Скула са Хаконом, била је последњи неуспели покушај племства да очува своја права и поцепаност у земљи. Хакон је носилац мисли јединства државног, а Скул представља жеље аристократије. И Хакон је победио. Да краљ однесе победу, за то су могли бити различни узроци и у ондашњим спољним политичким приликама, у којима би их историк и тражио. Али је за песника, занимљивије било да их тражи у карактерима јунака, и да победу Хаконову и пораз Скулов психолошки објасни. То су два велика, оригинална, истинита — и ако историјски неверна — Ибсенова типа. Они су равни по племену, јунаштву, па и па праву на круну, али се разликују, и јако разликују по нечем другом. Хакон верује у своје право, п у том је његова моћ; а Скул сумња у своје право и своју снагу. Хакон носи једну велику, историјску мисао; он хоће да освешта храм државног јединства, који су подигли пређашњи краљеви а који стоји још неосвећен. Скул нема мисли. Зато је Хакон сретан у свему што предузима ; Скула несрећа прати у свачему. Али је Скул у драми најважнији јунак. Његов је карактер по осећајима и страстима најкомпликованији. Немпрап је, смео, неограничено амбициозан. Зато је и песник, рекли бисмо с особитом симпатијом, радио на овом типу свог комада, а изгледа да је и сам, у ондашњој фази своје уметничке каријере, боловао од оне болести од које је и његов јунак толико патио, да се и сам покадшто налазио пред питањем које Скул, у комаду, поставља скалду Јетгеру: „Верујеш ли увек да си песник“ Многи су велики песници и уметници имали своје време непоуздања у своју снагу,и сумње. Међ такве се не би могао Ибсен рачунати да га ова драма не одаје. И то је једна њена интересантна страна. Од крупни-