Godišnjica Nikole Čupića

ко = ам МИ оте И и

;

288 ГОДИШЊИЦА

жене са старим Верлеом. Мислио је да ће у кућу његовог пријатеља с истином ући и срећа, да ће његов брак солиднији бити ако се заснује на истини и личним вредностима. Било је сасвим противно. Истина је "унела немир и несрећу у Хјалмаров, иначе троми и ништавни, кућни живот. Хедвига се убила. Грегер, апостол истине, у очајању, отићиће за њом!

Какав је морал комада7 На шта излази По једнима, на то, да је за обичне људе срећа у лажи, и да их не треба те среће лишавати; по другима (Осип Лурије), да је боље уништити срећу него оставити лаж. Ово друго ближе је самом Ибсенову мишљењу о животу, Ибсену као мислиоцу. Дивља Патка је једна од најсуморнијих Ибсенових драма, а име јој од дивље патке коју је Егдар, рањену у крило, држао у свом кокошињаку. Хедвига ју је волела, хранила, и налазила да је необична. Она је у очима њеним била као човек који је подивљао од порока и утонуо у срам, а нема снаге, ни воље да се дигне и ослободи. Она је символ у драми.

Год. 1885 обпшао је Ибсен Норвешку, п бавио се мо шест недеља. Тада је у Дронтхјему, приликом

зације што су му радничка удружења приредила, држао говор у ком је, констатујући велике напретке, извршене“ последњих година у различним правцима, у отаџбини, додао ово: „Још доста има да се уради пре него што будемо смели рећи да смо достигли до праве слободе. Али се бојим да наша садашња демократија, није дорасла за тај задатак. Један елемепат благородства треба да се унесе у наш народни живот, наш парламенат и нашу штампу. Разуме се да ја не мислим на благородство по рођењу, по новцу, па ни по знању, способностима и таленту; ја мпслим на благородство карактера, воље, душе«“.

И Росмер, главни јунак у драме Росмерсхолм (четири чина), која је публикована 1886, поставио је себи задатак, да „ослобођењем духова и чишћењем воље“ оплемени људе. Али у тој лепој намери наилази на отпор код политичких странака и њихових тесногрудих вођа. Ни либералима ни консервативцима није по вољи такав човек, какав је Росмер. Такви људи политичким гомилама нису потребни, штетни су за њих и оне их не трпе. Зато су Росмеру, и с једне и с друге стране,