Godišnjica Nikole Čupića

996 Е ГОДИШЊИЦА

постићи. Овог, последњег његовог дана, збива се све оно што комад износи.

Све што је Боркман поднео није му толико тешко пало, колико то што је ометен у својим великим плановима, и ометен баш онда кад је — по његову веровању — био доспео близу циља, кад су му милиони већ на домаку били. „је. ли то још кадгод било! Ја бејах већ близу циља. Само осам дана још, да се ранжирам, па би сви депозити били опет на свом месту. Све, артије од вредности на које сам смело метуо руку нашле би се онде где су биле. За једну је длаку недостајало, па да поникну силна акционарска удружења. Нико не би пару изгубио...“ Тако је јадиковао Боркман. Није њега жао било ни породице, ни пријатеља, ни других који су његовим радом упропашћени. Људи изванредни, у какве је себе рачунао, имају права да у својим великим пословима траже жртве од људи обичних. А он, и после катастрофе која га је снашла, није изгубио наду да ће се опет дићи, да ће га људи опет тражити, и да ће новим радом успети у својим намерама. „Ах, вели он староме Фолдалу, једином пријатељу који му је још остао (осим старе његове драге, Еле) сви ми у животу можемо бити прегажени. Али се тада треба дићи, п чинити се као да ништа није било“. Али његово веровање да ће га људи опет тражити није се испунило, а покушај да нађе помоћи у сину (Ерхард), како би се поново дпгао, одбио се о егоизам младића, који није желео да ради, и да се другима жртвује, него само да ужива. Ваљада је и то разочарење дошло у помоћ хладном зимском ваздуху, да пресече живот овога чудноватог човека, овог песника индустрије, онв грандиозне и сурове ноћи кад је први пут, после многогодишњег затвора, праћен од Еле, изашао у шуму и кад се, газећи по снегу, испео на оно место с којега је некад, у младости, са том истом женом чешће гледао у даљину, Фјордове, планине, море, и... сањао.

Импресија коју овај јунак Ибсенов оставља јака је, али неодређена. Шта нам Боркма својим животом п судбином казује Зашто је он са свима великим способностима пропао Нема сумње да ће овај карактер дуго занимати књижевну критику; а ја бих рекао, да је трагичност Боркмана у том, што се, из прекомерне