Godišnjica Nikole Čupića

ИЗ СКАНДИНАВИЈЕ 997

жудње за богатством и силом, није освртао на захтеве обичне моралности коју друштво тражи, и што му је, поред свих његових великих способности, глас срца бпо врло слаб.

Радња комада пак као таква окреће се око једне друге личности — око Ерхарда, сина Боркмановог, на чију љубав без успеха рачунају две жене којима је подједнако мпо, његова мајка и тетка (Ела).

С уметничког гледишта Џон Габријел Боркман је једна од пајсавршенијих Ибсенових драма. Конструкција је мајсторски изведена и солидна. Све је мотивисано. Карактери крупним цртама обележени, а радња се развија логлчно п брзо. Са задовољством опажамо у делима Ибсеновим из последњих година, како с нешто више спмпатије гледа на живот и свет, докле као уметник стоји стално па једној истој ненадмашној висини

У Марту 1898 имао је Ибсен 70 година. Цела Скандпнавија прославила је свечано дан којег је угледао света велики песник. Све партије, журнали најразличнијих праваца, одали су му пошту. Научна и књижевна друштва, и различие корпорације, поздравиле су га адресама и приређивали му овације. Краљ Оскар П подарио му је велики крст Св. Олафа, итд. Према свему том био је Ибсен доста равнодушан. Он је живео повучено и осећао се скоро као странац, онако како се у његовом последњем комаду осећао професор Рубек пошто се с дугог пута вратио у отаџбину. Старе су ране још бридиле; на људе, стубове друштва, гледао је он још увек скептично и презриво. Али старост сама доноси људима понешто својег. Један је, можда, најлепши њен дар чежња за младошћу и животом, која се никад не може задовољити, а која је ипак слатка. То осећање анализовано је п описано у последњем делу Ибсеновом које носи наслов Кад се ми мртви пробудимо (драма у три чина) и које је публиковано о Божиђу 1899. Необично је то дело. Оно је интересантна, реалистична драма,с пуно живота и поезије, али је и узвишена алегорија, с пуно дубоких мисли о најкрупнијим проблемима из живота и уметности. Зависи од тог ко га чита или гледа. Оно је с два језика; једним говори обич-