Godišnjica Nikole Čupića

за Не са на ња =

ДУБРОВАЧКА КОМЕДИЈА „ЈЕРКО ШКРИПАЛО“ 6:

~) ~!

У другом чину радња најпре не иде како је у првом замишљена, него наилази на препоне. Иван мали украо је вентриг Јерку, како му је госпођа наручила и за то га наградила добро „надјевеним куљеном (кобасица)“ који му „сам пође низ грло«“ (П, 1), али, из обешењаклука и детињарије, он учини да Јерко опет дође ло вентрига. Ево како. Опије се Милета пудар, глуп и незналица велика, па Иван и Вицко хоће да одиграју с њим једну „бурлу (шалуј)“. Они га, наиме, преваре да ће, кад метне врећу на главу а узме вентриг у руку и виче „хуј, хуј“, моћи ухватити „ћарлине“, а то су бајаги неке тице које носе „у јутро дуката а пббјед (по ручку) цекина“. Кад Милета пристане на то и они га накараде тако (П, 2), долази Јерко с Прхуном, гледају „ко је они машкар“, и кад виде шта је, истуку га и отму му вентриг (П, 3). После те грубо комичне епизоде, долази озбиљнија главпа ствар. Јерко, који је изишао да обиђе виноград и подруме, одједном улети на позорницу, поплашен, утучен, као Скуп Држићев кад му украду „мунчјелу (судј“ пуну новаца, и викне: „ајмех, покраден сам, ајмех, ашашинан |убијен) сам“. Прхун, који се ту деси, пита га шта је, ставља му неколика питања; Прхун, у ствари, зна шта је, али каже сам себи: умуч, Фингаћу (претворићу се) да не знам ништа“. Јерко, најзад, исприча да му од целог грожђа уније изишло него четрес вједара вина“ и да му »„по његову конту (рачуну) мањка (недостаје) веће од осамдесет вједар вина“. Он за то криви своју жену и сина, и мисли да су га они покрали; Прхун правда и Перу и Мара, нарочито овог последњег, пошто је с њиму договору да продаду Јеврејину вино. Прхун набаца кривицу на „неке виле ноћне које су на толико мјеста покрале“ многима разне ствари. Тога ради, он ће довести „једну виленицу која гонета“ „све ово Кортина време док он тражи виленицу, Јерков „запостат (настојник имања)“ доводи јемачице да им Јерко плати. Јерко неће, него наређује да се свака „обиде“ тј. претресе, и то „под скут“, »у њедријех“, „свуда“; они сам то чини. Пера, с „Фуњестре«“ гледа, и удара свакојаке јаде на Јерка: „да нијесам раскосана, сад бих сишла доли и учинила не знам шта од тебе“. „Забила би ми нос“, одговара јој Јерко, претреса даље, прети