Godišnjica Nikole Čupića

– у

ЈАШУЊСКИ МАНАСТИРИ 351

би га туда нанео пут, он би обишао манастире и манастирску земљу.

После тога суђења изиђе тапија у Стамболу да је земља манастирска као што је и била, и то сам турско писмо онда предао на чување Стојану Стевановићу, из Лесковца, а сад чујем нема га.

Тако се то довијало и живело у оно време под Турцима, а сад је све друкчије ! То изрече Чаче, и уздахну од узбућења и сећања

из онога времена."

Сада су слободни сељани од 1878 године, пошто и сада нема калуђера, а још мање калуђерица, већ сузбили лесковачке грађане, и сами рукују манастирским имањем, те се сад бирају тутори (епитропи) за женски манастир обично из села Црковнице, а за мушки манастир из села Јашуње. Туторе бира општински одбор поменутих села по закону о црквеним властима на једну или две године, и онп чувају манастирско пмање. Сада су тутори за Манастир Свети Јонан: Мијаило Цветковић и Таса О. Ристић, обојица из Јашуње; а за Манастир Свету Богородицу: Јанко М. Митић из Црковнице, и Никола Цветковић из Доње Локашњице.

н Тако су се у старије време лесковачки грађани заузимали за ове манастире што осташе још у целости у оним бурним временима и тешком животу под Турцима.

Лесковац и ако је стари град и води своје постање на рушевинама или у близини старинске Немањине Дубочице (Глубочице — Глибочице — Длибочице — Дибочице), али кад су Турци овладали тим родним и равним крајем ветерничко - јабланичким. они су се у њему населили у густим масама, и несу трпели нарочито у граду хришћанске богомоље, те су и све старе српкке цркве тада порушене и сатрвене, и због тога су Лесковчани дуго похађали цркву у оближњем селу Рудару. Ту у том селу постоји стара црква Света Петка Трнова. Ту је, вели, било и лесковачко гробље за дуго, све док несу купили место Сманл-пашин Шпитаљ, а сада је после ослобођења главно гробље лесковачко код нове цркве Светога Илије.

Кад су Лесковчани у новије време још под Турцима задобили право из Цариграда да подигну себи цркву у граду, почели су одмах и да је зидају, али су им и тада лесковачки Турци чинили велике невоље и препреке, те су Срби у тој невољи прибегли и лукавству говорећи домаћим разузданим Турцима да зидају само својем попу кућу, и да би их уверили и ублажили сазидају и огњиште у тој згради, које се и данас види у лесковачкој цркви. (Види Краљевину Србију М.ЋЂ. Милићевића, стр. 114, о огњишту у лесковачкој цркви.

Ето, зашто су се лесковачке чорбаџује бринуле и старале да очувају у својој близини та два манастирића, у којима су се слободније једном у години дана о саборима молили Богу и провеселили, а и калуђери док их је било у манастиру највише су се обраћади за сваку помоћ Лесковчанима.