Godišnjica Nikole Čupića

ПЕДАГОШКИ КЊИЖЕВНИ РАД М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋА Ји]:

роду.“ Миливоје му опширно пише и о овоме највишем заводу, ређа његове мане и прича како се због неких нових прописа изродио неред, те су предавања обустављена и ђаци одлазе својим кућама; па пита чику, шта он да радиг Чика му одговара:

„У току људскога напредовања има тренутака, у које је врло тешко разликовати неупутну самовољу младости—лудости од природне тежње к бољем, од тежње коју омладина мора собом уносити у друштво; када је врло тешко разликовати и мртву стагнацију старости од мудре поступности зрелих година. За владање у таквим тренуцима не могу се поставити никаква непомична правила, него све стоји до разборитости млађих и до смотрености старијих. А где се поред свега тога деси сукоб, ту је, држим, природније да попусте млађи ма да то ни за тренут ока не овлашћује старије да могу, на рачун те дужне постушности, заповедати од рамена, онако како се кад коме прохте“..... А „кад дође време да млађи заузму места својих старијих, а то време долази врло брзо, онда је прилика да се олако поправи све што није било добро у старијих.... Али... ја страхујем од великих викача по школама. Они ми изгле-

"дају као пламен од сламе: разбукће се и сагори пре времена...“

| | | |

Онда светује Миливоју, да се не враћа у село, него да пропутује по српским земљама. Миливоје слуша чику и креће се на пут. Најпре долази у Нови Сад и одавде пише чики опширно о народном језику, о нашој прошлости, о школама српским у Аустро-Угарској и о приликама у којима се народ наш тамо налази, па вели:

Могу ти још додати, да се ова наша браћа држе као прави грађански јунаци кад им опасност долази као баук, као сила, као притисак; али ако опасност иде у слатком облику цивилизације, у бају образованости, ако је отров за народно осећање завијен у миле скрамице бечких манијера, у облике лепога тона, итд. онда му се Срби, а особито Српкиње, не само не одупиру него мислиш да се надмећу ко ће пре загрлити то туђинско благо. Да чујеш како многи, хвалећи свога сина знање немачкога језика, слатко изговара:

— Он је врло добар Немац; бољи него Србин!

О, тешко народу кад му почне да мрзне идеја водиља! Он тада престаје бити народ; он је тада воће за пресађивање у свакојаке баште....“

ГОДИШЊИЦА ХХЛХ 2