Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

РЕЦЕНСИЈА 1 И П ЕЊ. „ЉУБОМИРА У ЕЛИСПУМУ“ 147

зати, да чита Виландова Агатона, Амадиса, Оберона, Аристипа, Златно огледало, Абдерце, и остале; Гетова Билтелма п Вертера; Фенелонова Телемата; Бартелемјева Анатарзиса; Лесажева Жилљ Блаза м ромољ давола; Голдемиеова увекфилдскогљ попа; Ритардзонову Кларису; Филдингова Томчжонса; СОтернова Шепда, и остале овима подобне романе; него нека узме напгорти нфмачки романђ, вои већђ ни слушкинђ не читао, па ће видети, да е паметнје написанљ, него нбговљ ЛПобомирљ. У поменутнмљ романима представлисе човекљ као што ест, и као што бм требало да буде. Ондње паметанђ и поштенђ човекљ говори и ради свагда, као паметанђ п поштенљ; будала као будала; рдавђ и невалло човекљ, као рдвављ и невалло човекљ; курва као вурва и т. д. А овдђе на некимљ мђетима Лобомирђ и Светозарђ говоре, и раде као будале и вђтренаци и рдвави моди; Драгина и Мелиса као вурве; а Влашко и Агаша опетђ кашто морализирао као Сократљ (4. [. стр. 478, 479. 4. П. стр. 245); Светозар садђ грди Атаппо, и каже 100 да е цвјетђ безђ мириса, а садђ топ каже, да е достоина и лобве и почитанји; садђљ каже, да е Госпожа Мара една честнђиша душа, а садљ Оћжи одђ нђ кровђ прозорђ и преко зида безђ капе и безђ палице и т. д. Мн можемо слободно казати Г. В. да е нђговђ сваки Читателђ поштени и паметЕТи одљ Лробомира и одђ Светозара, а свака Читателница одђ Драгинђ и одљ Мелисе. Осимђ тога Г. В. на млото мега незна шта говори, него бунца као баба у болести и прави матарцима свое читателћ, или себе самога н. п. У првоћ части каже у шосвећенџо, да е дошо кнљигу у рукопису у Новни Садђ, и да е потомђљ дао да се печата; а у тредисловпо каже, да е кнљига већђљ бмла предата у печатноо, вадђ е дошао у Новни Садљ! Тако исго године Светозарове, старостђ Бурамова и т. д. Или може бвти, да е Г. В. м6слто, кадђ е ово писао, да приповједа дљеци у порти, кодљ Пештанске цркве, подљ липомљ.

Изљ тога свега морамо заклоочити, да Г. В. не зна ни Исторће, ни 1'еографће, ни Логике, ни Поезђе, ни Реторике ; нити зна, што е моралљ, ни стид, ни учтивост;; нити познав старантера народа нашега, ни ништа.

–—-—

10“