Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

при

инв миааеини

16

541

2 РЕЦЕНСИЈА ГП П ЕЊ. „ЉУБОМИРА У ЕЛИСНУМУ“

По свош прилици е онђљ етимологљ и рбиотворешљ, као што е и Филозофђ и моралиста. Лодручакљ е начишо Г. В. самђ, а Срблђи кажу доручако, доручковати, доручкованђ. Овакове су ствари починили мало другчти лоди, па су опетђ маказама надђели име рбзнице, п будаку ровица; а ниесу знали, да народљ зове маказе ножшице, а будављ трнокопљ (но овдђе се види баремљ да су обадвје речи начинфне прилично, и могле ом се узети, да народљ не ма друпе; али не знамо по каквоћ е прилици начино Г. В. свод подручак- 2). Коп оће да чисти езвељ одђ тудђи речи, онап мора наџпрје знати, кое рфечи народе има, ков ли нема; па онда треба да зна, кое се речи могу замјенити, кое ли не могу.

на 13) Ово оставлимо нбкоме „Добровскомљ; но колико га ми познаемо изљ нђговн кнљига, боимосе да не рече: Слђепаце слђешца оће да води.

на 14) Не само што гдђекои (Срблђи говоре себикарљ, меникајрљ, нЂмукарљ, тебикаро; него тоштђ и меникарена, тебикарена, нђмукарена, себикарена (први е степенљ мени, друпи меника, трећи меникарљ, четвртни меникарена): но Г. В. не ћера нико да тако пише; а онђ не може доказати, да е то противђ свопства езнка; нити има власти казати, да не вала и да не треба: може бмти да ће то (као и гострљ пи ча и приљљ) негда Србскоме Аристофану болђ пристати, нето Г. В. ладно тшеченђ сљ бгељлиме љукоме. Т. В. пнта: „от“ тђе намљ врага оно кар на крао рбчи.“ А мн нђга, мђето одговора на то, питамо: когђ ће врага Латинину оно тер на крало рјечи, кадђ каже едџотећ, грзете! и т. д.' Или зашто каже Латининљ Татјег, ататег и т. д.'

на 15) Г. В. не може намљ показати по имену тога Орблљина, кои каже: бмо самљ у фркву, видбо самљ га на ибашду (зашто онђ и самљ каже, да правни СОрбинљ не говори тако); а мн сви можемо нђ%га показати претомђ, коп пише (а просто му да говори) сто пута горе од тога н. п. у терговачкими рукам« (— то е у млож. броо, а у един. морало бн бнти у терговачкоо рукоо! —), у тиме, три кораков», при честнмаљ Мммсљеч по т. д.

на 16) Кадљ не треба писати троже, него тротде: „зане сложенљ е и овни глаголђ иде, шти (— Срблљи не кажу ишти, него шћи пли исти —) сљ предлогомљ тро;“ онда не ом требало писати ни прошао (Ч. П. 256), прошли (Ч. П. 150, 151, 158); него тротшао, тропишли: зане е то дбо-