Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

ОДГОВОР господину — ц — 201

бито места и времена), н. п. тамошње, дамашњђ, лањски, токоршњеи и т. д. 2) одљ глагола, Н. п. сталћа кошу ла, шлетића игла, ораћа земља, кутповњић гуњ , музовна крава, текућа вода, и остала овакова причасти. 8) Од имена броителнне, н. п. трвљф, други, трећи и т.д.

0 дволконшђ свршивано прилагателнм имена.

Прилагателна имена трвога реда свршулосе у мушкоме роду единственогљ брол двонко, т. е. на полугласно слово,') или на и: зашто ми говоримо и слушамо, где се говори, н. п. добарг и добри, зеленђ п зелењњи!, дрвенљ и дрвенљт, 460губе п двогубљиг п т. д. Ово су прво назвали Славенски Граматици прилагателнимђ усеченимо (с0 усбченјемђ), а друго целљммљ (бевђ усђченши). Може бнти, да бн бнло паметнје рећи, да е ово друго прилагателно нарасло одљ првота, него да е прво усечено: зашто прво стои у првоме свомљ облику (као н. п. мужљ у именителномљ падежу) и показуе каквоћу неизвесне ствари (на пнтанф какав 2), н. п. зе е плашивљ; поштенљ човеку не уме лагати; мени е мо дрвено полск; златан е тртсенљ скушлљт него сребрнљ: Готко се чини (да е) паметан и т. д. А овое друго начин%но (сђ додаткомђ +) одљ шрвога. п каквоћомђ определтосе стварђ (на пнташђ ком 2 као Немачки членђ ДЏег, Фе, Чаз), и. п. Ирвенмт толср изели мепии ; изгубјо самљ сребрнљт прстен»; продао сам моп меобрашљић виноградо, п Т. д. Ово дволко свршиванђ наши прилагателни имена само се налази у мушкоме роду (единственогђ брол) а у женскоме и у средиЂмђ роду само се по гласу разликуе, н. п.

Бола е алљина широка, нето уска: камо она штрока алљина, 2 39 Ту е и уска и штрока; ово е прасе дебело; пошто ћешљ ми дати оно твое дебелб прасе п т. 4:5)

') Гдекол се свршуло и на о (место Л), н. п. зрео, весео, труо и т.д.

%) У СОлавенскомђ езшку ово се разликуе словима у сва три рода, н. п. Свитт, свлта, свлто; свлтип, свлтал, свлтов; а Срблђи су изоставили у женскомљ роду л, а у средићму 6, па само гласомљ натежу и разликуо: зато се налази у старнмљ кнљигама Србскимљ и безђ ла, и сали а, и са два а, н. п. у Лаваревои дипломи даном м. Равапици године 1881. „село буковица донл, село буковица горнла, село окованица донаа“ (И! кадђ би намљ Г. Милосав Здравковићљ, садалтнњи клезљ Ресавскти, кол и новине Србске држи, тео лвити, да ли имена ови села и садђ живе у Ресави). — Докљ су Латини били на свету, може ошти да су и они у говору овакову какву разлику имали; а одђ како е пљиовћ езнЕљ спао само на (тудђе) учене моде, нје чудо, како е не ма: зашто видимо, да е учени моди не познато ни у своимђ езишнма.