Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

УТ

ПРЕДГОВОР 1 ИЗДАЊУ „СРПСКОГА РЈЕЧНИКА“

сусе; три себи м три честима мислеб; из между нима: утверди лобов межоду васк; у свимљ 620 дралектми: три, четмри кораково; за моћи, за чути, за учити, за слушати : дали донети, чинили су доћи; корчмарица, крчмарица: тернђ, трње; овде, овД5, овде; свђиа, сеђтђа, света; жљима, пума, нћима, нима; 709, НО, нош; свћо, свћолљ, 66575: вбцаце, вешта, вбитеиљ; тасче, пашме, птице: жсепг, дисешљ, дчетљ, чебо; месец, месћиљ, мбениљ, мбеђиљ; третавише нљене, повђсте ва; 0т5 нее, около нђ, без њђе п т.д.

Од почетва Доситејева једнако се налази паметни људи, који желе да се управо пише Српски (као што народ говори), и пишу колико који зна и може. Који човек не зна ни за какву граматику, нити за какав други језик осим свога, он може писати и без своје граматике; и управо онако као што треба: зашто му не може пасти на ум да пише друвчије, него онако као што се говори; тако је, н. п. могао Омир спјевати Илијаду п Одисеју не знајући ни писати, као и наши старци и слијепци што су спјевали толику силу пјесама. Али људи који су што учили, и знаду да језик има некаква правила, они већ не могу писати без граматике (већ ако да је који сам граматик): зашто би (као учени људи) све ради да пишу боље него што се говори, па зато језик по својој памети поправљају, а управо кваре пи грде: тако, н. п. учен Орбљин пишући мисли: кад се каже ору, црту, режу, мету, гребу, треба казати и твору, трту, тражу, трату, љубу; кад се каже пужем, мећем, обрћем, треба казати и пужати, мећати, обрћати ; кад се каже удављен, треба казати и устављен; кад се каже требљаше, треба кавати и вребљаше: кад се од Славенскога зовутг Српски каже 3067, треба и од жоивуту казати живу; кад се (у Олавенском језику) каже дворове, треба кавати и фастмровљ; кад се каже Људ људи, и јарад јаради, треба кавати и смрад смради, гад гади: кад се каже јак јачи, треба казати и висок височи; кад се каже међу њима, треба казати п између њима; кад не треба казати млого, него много, онда не треба казати ни млаз. него мназ; кад не ваља казати наместити, него намјестити. онда не ваља казати ни сметати, него смјетати по т. д. Из овога се види, да је и онима, који су ради, тешко Српски писали књиге без рјечника и без граматике. Ову су потребу познали већ одавно млоги наши списатељи, као што су ђекоји и спомињали у својим књигама,