Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

ska čežnia ne bi morala da nestane), ili će revolucionisati i za sebe predobiti staro Žžidovsko društvo, ili će pak da izgradi svoje novo društvo do iedinogz pretstavnika židovstva, dok će asimilanti potpuno otpasti i nestati.

Rat ie prekinuo ova očekivania. Otkrio ie one nove sile u sviietu, od kojih je i cionizam iedan dio. Sad više država ne može da traži od gradana ŽriVOvanie svih vlastitosti i osobina »na oltaru otadžbine«. Narodne maniine dobivaju pravo da nieguiu svoju kulturu. Prema tome i Židovi moraju priie ili kasniie spoznati da mogu biti dobri i samosviiesni Židovi, a da time nikako neće ugroziti svojih pozicija. ! židovsko građanstvo počinie makar stidliivo i prikriveno da priznaie svoje Židovstvo. Palestina postaje iz zaprašene relikvije i maglovite sanie realna zemlia za koju se zanima čitav kulturni svijet.

Svršetak rata iznenada omogućuie izgradniu židovske narodne domaic, ali svietske katastrofe i slomovi židovstva u najvećim centrima u isti mah i te kako oteščavaju potpuno iskorištenie ove mogućnosti.

Ova ic činjienica svoiom paradoksalnošću klica kompromisa označenog prošireniem Džuiš edđensi. Da nije bilo gospodarskih katastrofa i niihovih teških posliedica, cionizam bi, dobivši Balfourovu deklaraciiu i posliie postigavši mandat, prosto pregazio sve protivnike i u neslomliivom zanosu izgradio Palestinu i preobrazio galutsko društvo. Odluka bi bila iasna. Ali ie dužnost izgradnice koju ne možemo odlagati, ier nemamo mnogo vremena, nametnula cionizmu potrebu velike obazrivosti. Ona ga ie natierala na pomirljivost.

Poliuliani svijet necionističkosza Žžidovstva koie ie najedanput ugledalo oko sebe toliko promiena niie mogao duže da odoli nasrtailma cicnističkih spoznaja. Suviše iako da se pokori cionizmu i niegovoi društvenoi revoluciii galuta, a suviše slabo da za ioš i sad potpuno odbije i da svladava simpatiie za Palestinu — necionističko ie židovstvo pristalo na kompromis u kojemiu kaže: Pomoći ćemo izgradniu Palestine novcem, savietom i političkim uijecajem; ući ćemo u Džuiš eđensi i time snositi suodgovornost pred svilietom i pred historijom za izgradniu Žžidovske narodnme domaie: ali iziavliuiemo da nam Palestina niie riešenie židovskoga pitania i glavna životna zadaća današniice, pa prema tome ne priznajemo društvene koncepciie cionizma o galuti ı kojemu ima ostati sve po starom, ostavlieno onim silama koie dosad vladaji i Žžidovskom društvu.

Ova formula iasmno dokazuje da ie skloplien kompromis između dviju protivnih struia. Uzrok kompromisa ie momentana ravnoteža sila zbog koje ne može da dođe do odluke u borbi, a cili ie kompromisa da se ove sile ufroše mijesto u nastavak neodlučne borbe u dielo kcie iz, u iednu ruku, postalo simpatiiom svih židovskih krugova, a koje, u drugu ruku, garantira barem privreTneno Dprimirie.

U poimu ie kompromisa da u niemu svaka stranka, ne mogavši da DOstigne sve cilieve, zbog glavnog popušta ı sporednim cilievima. Ako ie CciDnizmu glavnim ciliem izgradnia Palestine, a ako ie izgradnia sama po sebi i zbor svoje stvarnosti i zbog vremenske prešnosti preča od svih drugih mome– nata, onda ie cionizam zbog priznaie palestinske izgradnie morao da popusti u pitaniu preobrazbe galutskoga židovskog društva. Ako ie društvenom podlogom židovskoga građanstva, kao svakoga građanstva, hijerarhiia kapitala, a ako ie u cionizmu vidielo mrskog protivnika naiviše zbog ugroženia svojih poziciia, onda ie židovsko građanstvo zbog mirnog užitka tih pozicila moralo da odvoji diielak svoga novca, vremena i ugleda za izgradniu Palestine.

Odatle se razumiie da cionisti ovim kompromisom daiu prvenstveno satistakciiu necionističkim ličnostima, a samo zboz njih i samo u ograničenoi mjeri niihovim ideiama koie će i nadalie pobiiati, a da naprotiv mecionisti daiu

154