Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

»velikoj sreći« radiša, ih je tačnije prihvatiti staru poslovicu da je svaki svoje sreće kovač.

Narodni organizam, svakako usled svoje drukčije strukture, ne može se u svemu uporediti sa čovekom. Ipak često ima i sličnosti. Tako, na primer, svaki, i čovek ı narod, vredi samo onoliko koliko i uradi. Lenji su narodi kuliurno zaostali, vredni pak koračaju na čelu najcivilizovanijih. Ima, istina, i naroda s neiskorišćenim blagom koje leži na dnu narodne duše memljivo

: zarđano, ali ono u tom stanju nije nikome ni od kakve koristi.

Kaošto i ljudi, tako i narodi imaju raznolikih osobina. Ima ih darovitih i manje darovitih, ima ih plahovitih i miroljubivih, ima ih grabljivih i krotkih, ali ipak bitno merilo po kome ćemo uvek moći pravilno da ocenimo zašto jesu ili zašto nisu pojedini narodi postigli izvesne uspehe u svojoj istoriji jeste: rad. Nema naroda na svetu koji je kao takav stalno upinjao svoje sile da se održi i da duhovno i dalje napreduje, a da to konačno nije postigao. Obratno, ı najnapredniji narodi propali su, čim bi se odali rasipanju i neradu. Kao i kod ljudi, i najimućniji narodi ne smeju stalno sedeti skrštenih ruku i živeti od nasleđenog kapitala, jer nerad potroši ı iscrpi pre ili

posle i najveći kapital.

U vrtlogu istorije sveta, gde se ı ljudi ı narodi besprekidno i OŠtTO SUkobljavaju braneći s više ili manje upornosti i umešnosti svoje pozicije, može se razumeti da ne mogu svi narodi u danom trenutku i u svakom času biti na istoj visini kulturnog razvitka, riti sačuvati svoje blago potpuno neokrnjeno. Kaošto i ljudi što su ponekad orni i raspoloženi za kakav posao a nekad nisu, tako i narodi mogu da imaju svoje svetle ı mračne duševne momente, svoje laze u kojima čas ovlada njima krajnje samopregorevanje i požrtvovanje za nacionalne ideale, a čas mučna potištenost ı ravnodušnost za najsvetije svoje interese. Tako, jedan isti narod može proći kroz raznolike faze, sve prema duševnom stanju njegovu i prema odnosu silš, njegove ı drugih naroda u danom istorijskom času.

Kao i ljudi, i narodi mogu imati više ili manje sreće u svojim naporima, za kraće ili za duže vreme, ali se ne može primiti teza o večito nesretnim narodima, a da pri tome ne ponesu i oni sami jedan veliki deo odgovornosti. Ne može se shvatiti ideja da, na primer, faza dekompozicije ı rasula jednoga naroda može trajati tisućama godina, a da za to vreme cela krivica za takvo stanje pada samo na druge narode, a ne bar jednim dobrim delom ı na njega samoga.

Mi, Jevreji, u ovom pitanju moramo jednom za svagda da konačno odbacimo skroz ı skroz netačnu teoriju da su za današnje nesretno stanje našeg naroda krivi jedino drugi narodi, dok smo mi sasvim neodgovorni. Usled pogrešnog suda o našoj prošlosti mi ı u ovome času započetog pribiranja narodnih snaga ne umemo da nađemo pravi put boljoj budućnosti.