Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Mi smo prošli, kao malokoji narod, kroz mnogobrojne faze: lutanja, nastanjivanja i sređivanja, vanrednog razvića, razdora ı cepanja snage, necmilosrdnog trošenja starog kapitala, potištenosti, trenutnog svetlog treperenja ı još bržeg gašenja, obamrlosti, zastrašenosti, delimičnog pretapanja, prepuštanja sudbini, napuštanja ideje ponovnog preporoda, i najzad, konačno gubljenje vere u samoga sebe. Od skora, kao nekim čudom, kroz stoleća nagomilana energija ponovo je oživela, ı mi se nalazimo na pragu ponovnog zadobijanja samopouzdanja ı laganog buđenja.

Nije cilj ovih redaka da se raspravi pitanje, Je li svaka generacija od početka naše istorije do danas savesno vršila svoju dužnost prema naciji ili nije. Ali, ako Jeste, ili, ako Je možda ı više uradila no što Joj Je bila dužnost, onda hvala joj ı čast Joj, a ako nije, neka Joj Je prosto, ma koliko nam teško danas padaju žalosne posledice njena nerada ili naopakog rada.

Ovde je reč samo o odgovornosti današnje generacije prema naciji. Narod, ma koji to bio, to znamo, ne čini samo generacija koja je u životu, već nerazdvojno sva njegova prošlost, generacija živih ı sve nade ı sve mogućnosti za budućnost koje se osmivaju na prošlosti ı sadašnjosti. Generacija koja živi ima veliku odgovornost, Jer treba veliki duhovni kapital prošlosti koji Je nasledila, da preda ne samo neokrnjen već po mogućstvu ı uvećan idućoj generaciji. Samo takvim radom može Jedan narod da se održi. Propušteni momenat ı greška ma ı jedne generacije ljuto se može osvetiti Čitavom nizu docnijih pokoljenja. Naročito mi Jevreji treba da budemo na cprezu, jer nam valja za novi dom ı temelje kopati, ı zidove graditi, ı krov podizati.

Stoga odbacimo naše mane, a njih imamo dosta. Mi patimo od večitog straha da se kome ne zamerimo. Mi patimo od večite sumnje da li ćemo u započetom radu uspeti. Mi patimo zbog nedostatka opšte solidarnosti. Mi patimo od nepriznavanja ma kakvog autoriteta. Mi patimo zbog izgubljenog smisla da smo živ nacionalni organizam. Mi patimo od besmislene uobraženosti da ćemo se istim metodama održati ı od sada kao i do sada. Mi patimo usled suviše Jako razvijenog individualizma na štetu celine. Mi patimo usled rasipanja naših snaga privezavši naš čamac s promenjljivom srećom, kao da je kakav prirepak, čas za jednu, čas za drugu, čas za koju bilo tuđu lađu, amesto da se potrudimo da tu istu snagu upotrebimo za građenje svoje sopstvene lađe. Mi patimo usled naše mane da daleko više vremena provodimo u večitom kritikovanju je li ovo, ili ono, dobro ili zlo urađeno, nego li u Ćutljivom ali predanom i istrajnom nacionalnom radu.

Dubrovnik | Erev Jom Kipur 5691

18