Ilustrovana ratna kronika

Св. 8.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНМКА

Стр. 30.

Рањеници: капетан Павле Јуришић

Турска је караула онаква, као што је и са добром посадом турском и арнаутском, диминирала Вељом Главом. Задатак је био да се освоји ова клраула и потпуно загосподари овим важном позицијом. Тај је задатак имао да изврши вођа комита, капетан Божин Симић. И тај је задатак изведен успешније но што могу да опишу ове неколике странице, исписане на четничкпј торби, лежећи у заветрни стења и планинских грмова ... Четвртак, 5. октобра. Заноћили смо у лепој буковој шуми, пред самом границом. Капетан је издао потребна наређења и отишао у извидницу до саме карауле на Вељој Глави. Мој колега Шуменковић распоредио је страже свуд унаоколо; четници — махом граничари и Црногорци запалили за час ватре на падини, која се од густих високих букава не види с околних турских караула. Ноћ под ведрим небом, без шатора на влажној земљи у планини. Ни прва ни последња. Вечерало се сира, хлеба, кисела млека и јабука. Вечерало се и полегало се крај ватре одмах, пошто је капетан дошао и рекао, да је на караули све мирно и да је Шумаревић, инжињер комита, стигао добро с неколико другова и непримећен ушао у нашу караулу. По хркању, које сам чуо око мене, изгледа, да су ови планинци лепо спа-

вали. Ја нисам могао. Цела ми је ноћ прошла у превртању с једне стране на другу, док се једна грејала, друга се хладила неверовнтном брзином. Нетак, 6. октобра.. Јс ш пре сванућа били смо на н<>гама; свака гру па код своје ватре. А већ око 7 сати сви су били поређан 1 на једном препланку у четири вода, по две врсте. И „вежбање је почело. Док се проплааком разлегала команда Божина, ја сам догледом посматрао жив< писну околину Копиљака, Црне Чуке и Веље Главе. Леп дан, без магле, пун сунца и ведрине. Мртва тишина: ни лавежа, ни клепетуше, ни удара посленичке секире, као да се све живо склонило очекујући са притајним дахом нешто велико и страшно, што мора доћи, што је већ ту, у овом дивном планинском ваздуху и бескрајној тишини. Отојао сам дуго наслоњен на једну горпстасну букву савладан толико, да нисам ногом смео крочити по сухој папрати идебело наслаганоме лишћу. И /а није било звонкога гласа капетановог, да с времена на времо наруши тај апсолутни мир, изгледалп би као да је цео крај заспао дубоким сном. Најзад сам полако сишао на бивуак, легао крај ватре и запалио цигарету. Али нисам имао времена, да је мирно попушим, јер није прошло ни три минута, кад зашушта лишће више

м<!не. Неко је трком слазио ка бивуаку. Један четник, млад и витак, али сав задухан и преморен бахну преда ме. — Шта је? — упитах ја још лежећи. — Почела борба ! СНаставиће се) ЗАРОБЉЕНИЦИ I. Превели смоса границе српске рањенике; сад су дошли на ред заробљеници. Засебним возом који је стигао у Београд јутрос у 6 и по часова, превезено је са старе границе, из Ристовца, 1068 турских заробљеника, међу којима је и један турски војни чиновник, у рангу мајора. Међу заробљеницима највише има Арнаута, за тим аскера и најзад 93 хришћанина. Заробљеници су на железничкој станици уфронћени по четворица, и тако су од стзнице Немањином кнез Милошевом, краљ Милановом и кнез Михајловом улицом спроведени у Доњи Град, где ће остати до свршетка рата. Напред и позади заробљеничке колоне ишао је по један вод наше пешадије, а дуж целе поворке распоређени су били наши војници из трећег позива, са пушкама на »готово.« Арнаути чине бедан утисак. На њима нема апсолутно ничега, што би ма издалека потсећало на војника. Већином боси, без опанака са издераним чакширама и дроњавим памуклијама, они више потсећају на питомце главне полиције него на војску. Лице им је преплашено, ход несигуран. Један другог држе за руке, да би умањили страх. Во|ници који су их спроводили прич*ју, да су се толико обрадовали хлебу као највећој посластици. »Бар ћемо се најести хлеба« — тешили су један другог. Међу њима и стараца, без зуба, има и деце од 14 година. Све што је могло пушку да носи дигло се против Срба. И ако су бедно одевени и изгладнели, ипак не могу код човека да изазову сажаљење. У њиховим очима има нечег дивљег, животињског Кад ухватите поглед заробљеног Арнаутина пред вама се на мах ствара слика њихових злочина. А пред том сликом нестаје сажаљена.... Турски аскер нешто боље изгледа. Прилично је одевен; али и њихова обућа није далеко одмакла од арнаутске. Неки имају на ногама као неку врсту дубоких папуча, други имају неке дроњке који су првобитно личили на опанке, трећи су клот боси. И они су јако преплашени; ћуте и гледају у земљу. Наш трећи позив у сукненим хаљинама, који је спроводио заробље-