Ilustrovana ratna kronika

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

ника, изгледа према њима као првокласна војска, као краљева гарда. Међу заробљеницима има један опасан злочинац, опаснији од свију осталих Арнаута. Спроводници наши имали су уз пут велике муке да га савладају. Покушао је најпре да бежи, за тим кидисао на стражара. Једва се умирио кад је чуо дајестражару издата заповест да га убије, чим мрдне с места. Од железничке станице па до града, са обе стране улица била је начичкана маса света, и ако још није било ни осам часова кад је туда прошао спровод заробљеника. Наш је свет збиља болећив, али ипак за ове заробљенике није имао сажаљења. Њикова зверства су у такој свежој успомени,да је свака болећивост према њима потпуно искључена Код хотел »Лондона« срео сам јутрос једног дечка, Једва да има седам година. Држи камен у руци и гура се међу свет да прође напред. Један човек из публике кога је највише гурао обрецну се на њега и врати га назад. „Пусти ме чича, молим те, да и ја једног погодим. Доста су они наше гађали" — замоли малишан. Камен му је, наравно, отет из руке, и малишан је остао неутешан што му се није испунила жеља да и он »погоди« Арнаугина. Заробљеници ће у Доњем Граду под јаком стражом остати све до окончања рата. За то време неће се употребљавати ни за какве послове. „Политика". јт/^паапппппппппапппппааааааааааапапаааопппппппппппиргт^лп |р НАШЕ СЛИКЕ И С^Иаппппиааапаоаааааппаппапаппппппппаааааапааааааапи^/^ Председник српске владе Никола Пашић. творац је балканскога савеза, о којем ћемо донети нарочити чланак. Из тога ће се чланка видети сва важност и величина Пашићева. * Помоћник шефа штаба прве армије Божановић један је од најистак |утијих Србијиних официра, и има велике заслуге за успехе престолонаследникове армије, која је уништила турску вардарску војску, коју је водио Зеки-паша. * Међу истакнуте мла.ђе официре српске спада Павле Јуришић, који је и песник и књижевник. Он је неописаном храброшћу соколио војнике, док не би тешко рањен. Јуришао је, рецитујући патриотске песме, а у болничкој их постељи данас пише. Симпатични јунак ожењен је сестром српског музичара Исе Бајића и младог политичара дра Лазе Бајића.

]□

□□□□□□

3 А П И С И

□ □ □

□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□с [Избиткена Рујну] Нашим читаоцима је из досадашњих извештаја са бојишта врло добро познато, како је српска артиљерија својом тачном паљбом начинила ужасни русвај у редовима крво-

лочних Турака и Арнаута. Српске тобџије су погађале чак и саме турске топове у грло и они официри, који су управљали турском артиљеријом, могли су зијати од чуда. За доказ врсноће српских артиљераца навешћемо ову епизоду из крвавабоја на Рујну. Један поручник једним топовским ђулетом избио је из строја два турска топа. Један наредник молио је команданта батерије да пуца из топа на једног турског пешака, чији је сваки метак погађао. — Не вреди, човече, ђуле ко.шта шест динара, више с неверицом рече командант. — Ако не погодим, платићу! — Пали! Пуцањ загрми, а Турчин оде на парампарче. Наредник је добио чин потпоручника. [Ратнеепизоде из ЦрнеГоре] Прашком „Чешком Слову" пише његов дописник са Цетиња, између осталога, ово: „Овде на Цетињу има две болнице. Једна земаљска, где су тешки рањеници, а друга је на брзо уређена у касарнама, где су лакше рањени. Када краљ Никола од времена на време сврати на неколико сати на Цетиње, прво иде у болнице. Краљица и принцезе су тамо чести гости. 20. октобра, када је краљ био у болници, показали су му једног јунака са четири ране на грудима, чији су дани живота били избројани. Краљ се нагнуо над њим и пољубио га учело. По његову примеру учиниле су то исто краљица и принцеза. Крал.. се код сваког распитивао: Како и где је рањен. Дошао је до постеље, на којој је требао лежати 12-годишњи Црногорац. Но постеља је била празна. Лекар је рекао краљу, да је дотични рањен доста тешко гранатом одостраг. Настала је затим потрага, но рањени као да је у земљу пропао. Када је крал> изилазио из болнице, срео је рањеника, где се мирно шета и пуши. Зачуђен, зауетави га и питао, зашто није у болници. „Ваше Величанство, због тако мале ране штета је другима заузети места", одговорио је наш јунак. Тек на строгу заповест лекарску морао се покорити и лећи у постељу. Други Црногорац тешко рањен у груди, чудио се, што мора неколико недеља лежвти у постељи. Како се, вели, може мирно одмарати, кад зна, да се браћа бију. А руке и ноге има вели, здраве. Други опет, који је имао размрскану ногу и руку у гипсу завијену, вукао се по болници и на питања како му је — одговорио је: „Зло! Што сам рањен, ни по јада, али горе је, што не могу узети пушку!" Код свиЈу се рањеника показује храброст и при операцијама ни један не даје од себе ни гласа бола. Тим је већа нестрпљивост. Сви који могу мицати ногама, отишли би одмах из болнипе, и лекар има муке док их задржи. Сви горе од чежње, да опет пролију своју крв за отаџбину и краља, коме су одани целим срцем". [Свестан војник] Неки рањеници причају о овој интересатној сцени. Кад је кумановска битка била при крају, неколико српских војника наиђу на један шипраг, из ког је неко непрестано пуцао из пушке. Они зађу ономе с леђа и виде, да само један турски војник непрестано пуца из пушке не гађајући. Полако се привуку и ухвате га за рамена. — Шта радиш, бре? — упиташе га. Пуцам — одговори овај уплашено. — Па зар сам? — Несум сам, с друство. — Па камо ти друштво? — Ето ту, - рече Турчин и окрете

се и зачуђен виде око себе само мртве и рањене — А бре, потепасте гу -- рече им тужно. Српски су војници са овам турским војником разговарали српски, јер врло много Турака, којижнвеу Старој Србији знају српски. [Аца Здравковић] Кад се буде писала историја битке на Куманову, главна заслуга за сјајну победу наше војске припашће српским официрима. Они су имали да поведу војску у сигурну смрт и да примером покажу како војник гине за отаџбину. Е они су своју дужност до краја извршили. Многобројни официрски лешеви и многобројне ране задобивене у кумановској битци остаће вечити сведоци за храброст наших официра, за њихово пожртвовање и љубав за отаџбину. Један међу њима, један од најхрабријих, Аца. Здравковић, погинуо је најславније. Он је имао дужност ађутанта дивизионара; место заклоњено од куршума, вд смрти. И он је своју дужност савесно и предано вршио сведотле док се редови наше војске нису поколебали. Али тада, кад је пок. Аца видео да су команданти батаљона попадали, да су командири чета изгинули и да је војска остала обезглављена — тада је Аца напустио ађутантско место, оставио свога команданта дивизије и полетео тамо, где је био потребнији: међу војску, у бојни ред. Улетео је међу војнике са сабљом у десној руци и повео их напред, кроз кишу од куршума. Аца је ишао први; војници су журно корачали за својим јуначким вођом. Аца се борио храбро, лавовски. Кад се са својом војском приближио неколико стотина метара од непријатеља, једно непријатељско зрно погоди га у трбух. Аца изнеможе и паде. Увече, другог дана битке, док су се на бојишту разлегали радосни крици победе на ратном превијалишту гасио се постепено живот једног хероја. Аца Здравковић је издисао. Кад је са јутарњим зраком' нашој браћи у Куманову објављена слобода и нов живот, Аца Здравковић није био више међу живима. Он није био срећан да дочека победу српског оружја. У историји кумановске битке пок. Аца биће забележен међу првима. Главна заслуга за победу на Куманову припада!у јунацима, као што је био Аца Здравковић, Слава Аци Здравковићу! [Постанак божурај Не само' на Косову, већ у свима новоослобођеним крајевима Старе Србије наш народ верује, да је божур постао из људске крви. О томеје пре неколикоТодина проф. Тих. Р. Ђорђевић, у чланку „Порсд Топлице" писао овако: „Мекишани казују, да је у старо време на Добричу била велика битка, у којој је текла крв коњу до узенгија. Ту су се бориле различите „вере", па је од разне крви тих вера постао на Добричу божур различите боје. Божур црне боје постао је од крви циганске, плав од крви турске, а црвени од српске". Иван Иванић о истом предмету пише: „Земља на Косову је некако мрка, с тога народ верује, да је та боја дошла од силне крви проливене на Косову. И.сто тако верује народ, да се и онај силни (једноставни прост) божур, што у пролеће прекрили све косовско бојиште и сва околна нижа брдашца, зачео и никао из крви косовских јунака. Тога божура има највише баш на самом некадашњем бојишту и веле, да неће да се прими на другом месту, где није пала крв, те су сви покушаји пресађивања у другуземљу остали безуспешни .

Употреба клишеја законом забрањена

Штампа д. д. Браника Н. Сад