Ilustrovana ratna kronika

Св. 11.

једном брежуљку пред срнским престолонаолсдником Алекеандром. Замолили смо га да умаршира у град и заштити варош. Престолонаследник је рекао: »Какве ми гарантије можете дати, да наши људи тамо неће бити изложени непријатељствима из заседе?« Само се по себи разуме, да ми тих гаранти]а нисмо могли дати, већ смо се ограничили само на поновљене своје молбе. Преатолонаследник ]е ипак одлучно да изиђе на сусрет нашој молби и да, уза све мере предострожности, умаршира у град. У иет сати после подне ујахао је престолонаеледник на челу своје коњице. За коњицом су вшле масе пешадије, и од тога тренутка влада у вароши мир«. Конзул се веома тузкио, да је већ одавно одсечен од целога света. Не зна шта је с његовим колегама у осталим турским градовима и нема могућности да се ма на који начи стави у везу с Бечом или Дариградом. Нарочито је био забринут за судбину конзула Прохаске у Призрену. С друге стране ми је речено, да јепрестолонаследник Александар веома топло предусрео и примио француског конзула, неколико пута стиснуо му је руку и рекао: »Ми Срби имамо вама Фраицузима огромно много да благодаримо. Наши гфицири учили су код вас, наши топови, наше пушке и остала муниција дошли су из Француске. Турци су куповали код Крупа и врло су се рђаво провели«. X. Б. Разговор са рањенидима Сарадник „Штампе" пише ово: Пре него што сам ушао у собу где леже рањеници, осећао сам једну грозу и тугу, помишљајући на све оне тужне и страшне слике које сам очекивао да видим тамо. Са извесном стреањои и великом пажњом отворио сам врата и ушао у собу, али сам био врло изненађен, јак мирис од дувана, гласан разговор, смех и шуштање новина учинили су на мене утисак да се налазим у каквој пријатној кафани, где се дешавају само веселе ствари. Кад сам погледао око себе ја сам видео многе болесничке кревете на ко1има су лежали или седели рањеници, завијених руку и глава. Они су међусобно гласно разговарали, пушили су, читали новине и слатко се смејали на вицеве које су једно другом добацивали. До самих врата, једног од рањеника је један његов друг бријао тупим војничким бријачем и по готову без сапуна. Онај кога су бријали правио је од бола многе гримасе, више смешне но сзбиљне и натеривао другове да му се смеју. Најзад, кад ]е »берберин«, иола обријалог пустио да мало одахне, он са веливим уздахом рече:

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

— Овакве муЕсе ниеам видео ни под КумаНовом! — А затим додаде шеретски: Боље да су ме понова послали у рат! Ја се, заједно са осталима, гласно насмејах на ту просту досетку једнога сељака и, много расположеји него што сам мислио да ћу бити, ја почех да прилазим рањеницима, нудећи их цагвретама, Болничарка, једна љубазна госпођа коју сам раније познавао, приђе ми и рече: — Ево овде имамо једног наредника. Ја приђох означеном кревету, Ту је лежао један доста млад човек, внтелигентвог изгледа и врло нежног лица. Рањен је у главу. Ја почех одмах да га запиткујем. Замолих га да ми каже свгје име и и < кога је пука. Он, мало зачуђен, рече ми: — Зовем се Јован Пауновић, резервии наредник сам у ХП1. нуку, 1. чети Ш батаљона. Рањен сам код Куманова. Кад је дознао да сам новинар, он ми брзо рече: — Ја сам читао многе новине и у њима извештаје о боју код Куманова, али нигде нисам нашао да је истакнут наш. ХШ пук. То ми ]е врло жао, јер смо се ми врло добро борили, и наш пук је понајвише изгинуо. После малог ћутања, које је изгледа дошло од болова у глави, наредник продужи: — Ако хоћете штогод да пишете о овоме што самном рззговарате, онда вас молим да нарочито истакнете велику храброст мога командира чете, Тодора Франтловића, капетана П Док ја нисам рањен, он је био злрав

Стр. 93. и жив, а после не знам шта је било с њим. Али правс је чудо да га није закачио ни један куршум. Он је неирестано ишао пред нама и никако се није заклањао. Он је са својом четом први ушао у Куманово. Ја сам }тн мало разговарао са наредником, који ми је саопштио још неколико интересантних детаља. Рекао ми је како је зачуђен храброшћу наших пешака 3 иричао ми је о ужасвма које је у турској војсци произвела наша артпљерија, и нарочито је ис/гакао одлично држање наших официра. Из његовог пука су рањени командант иука, два команданта батаљона, и многч командири чета и водници. Најзад ме је замолио да истакнем како су рањенике врло лепо дочекали у Лесковцу, Нишу, Параћину, Јагодини, Паланци, Младеновцу, Влашком Пољу и Београду. Један од његових војника који је такође рањеник и који лежи одмах до свога наредника додаде: — Вала кад сам видео како су нас дочекали у Лесковцу и Јагодини, не жалим да одем понова у ланац и јога једанпут да будем рањен, Бога ми господине, плакао сам... Један младић, кадровац, прилично • тешко рањен. опет из ХШ пука, кад сам пролазио поред његовог кревета, рече ми ово: — Ја ћу, господине, да те замолим само једно. Напишите у новинама да је командант мога батаљона, Во]ислав Бугарски, био великијунак, Кад сам ја пао погођен парчетом гранате у главу, он је и даље остао да се бори, и ако је имао већ две ране на себи. Мене дирнуше ове простодушне и искрене речи једног сељака и зачу-

У ропству у Београду: потпуковник Фуад Беј заробљен на Куманову