Ilustrovana ratna kronika

Стр. 112.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 13.

— Молим, да се плати. Муја: Нема, нема више ништа, све су Балканезери узели. [Гробље код Прилепа] Прича један ратник: »Благо онима, што изгинуше код Прилепа! Оплакани су, ожаљени и опремљени на онај свет уз победне звуке војничких труба и уз јецај некадањег робља. Дочек у Прилепу, онасвечаност момента, она свечаност борбе и оно искрено оплакивање учинило је, да су војници као никад дотле биливрло пажљиви према палим друговима. Сахранили су их све лепо, једног до другога. Више сваке хумке побили крст, окитили га цвећем, опкопали гробље шанцем да се вода слива и још оградили гробље, да га стока не квари, а Прилепчанке припалиле кандила и свећице више глава својих ослободитеља. Колико смо били радосни у Прилепу, толико смо били и жалосни гледајући и гробље и некадање робље. Отишли смо на Битољ, борили се, победили и с тиме и завршили свој поход. Враћајући се назад нанесе ме пут на Прилеп, обиђох гробље на једној коси. Свеже хумке стоје још, свеже цвеће обнавља се сваким даном. Оне добре и благе Прилепчанке долазе свакога дана на гробље, пале танке сиротињске свећице, везују на крстове пешкире, мараме, цвеће и наричу оним отегнутим, тешким и болним гласом. Њима није тешко да свакога дана поред свију својих послова долазе на гробље, које ми је мило и драго, та оне гледају у тим свежим хумкама своје оцеве, своје синове, браћу своју или рекао би човек: више нешто, гледају своје ослободиоце. Има деце, има девојака, има жена, има стаоица: допазе, плачу, наричу

као над најрођенијим гробовима из свег гласа и од свег срца јадикују старе српске мајке над гробовима јунака, над хумкама браће из слободне Србије. Нисмо могли ни ми војници, ми који смо газили преко лешева, ми који смо мирно своје бајонете натеривали у груди непријатеља, нисмо могли ни ми да останемо хладни лрема оним уздасима — плакали смо и разнежили се као деца. Ко и не би кад чује, кад види како стара жена повезана црном марамом обгрли хумку, па љубећи и крст и земљу, гласом, најтужнијим гласом, који сам икада чуо, нариче: ...Леле, ле...ле... борцу наш .. леле си га мајци твојој... Сине наш... добротвору наш.. И тек са другога гроба зачујете: .. Убишете Турци изелице. »Убише те наши зулумћари..." [Поопало је турско царство] Видео сам једну слику и сурову и нежну; и пуну бола, слику, којој би име било: „пропало је турско царство«, тако прича један ратник. Било је то у Битољу, некако одмах по заузећу вароши. Тихо и нечујно тек што су биле умукле трубе победника, који објавише свој долазак, а искрсну — демонстрација. Сакупише се хришћани, већином деца и упутише се кроз турску махалу. Хтели су ти мали новоослобођени робови, да објаве турској махали, оној махали, кроз коју нису смели да прођу ни оборене главе, хтели су сад да покажу, да су друге настале прилике, да је турско пропануло царство. да је робље подигнуло

главу, и кретоше се деца кроз махалу, кретоше уз вику и ларму неких старих канти. Деца одједном осетише се слободна, готово разуздана, осетише у својим грудима неку неизмерну радост, коју су хгели Турцима да покажу, да и они једном попрете турској деци и да и њих једном натерају у бегство. Ишла су тако деца, викала, бацала се каменчићима на прозоре харема, на турске кафзне, па и на децу турску. Турци преплашени, престрављени склањали се по својим домовима, скривали се да не гледају пропаст свога царсгва и свога господства. У једноме тесном сокаку пде була и води два синчића. »Демонстранти« приметише и неки од њих почеше да се бацају камењем за булом и њеном децом. Була се окрене два три пута, да види, шта је то за њом, па убрза ко раке а синови јој тагжају малим ножицама по раскаљаној улици иједва стижу мајку. Була жури, за њом вика, лупњава протести. Њ?на деца, преплашена, ненавикнута на такве призоре, осећају се увређена таквим постуицима оних, који су до мало пре бегали испред њих, увређени и наљућени хоће да одговоре на нападе и сагињу се да дохвате камен и да га баце на разуздане робове, али их мајка спречава, она]]их привлачи више к себи, жури и тек једва проговори болно, скоро молећи: — Немо'... немо'... Деца збуњена гледају час у матер час у оне иза њих, поплашени потрче за мајком, прибивају се уз њу, сакривају за час лица њеном одећом, али вика, исмевање допире до њиних ушију, они се опет окрећу, опет покушавају да се дохвате камена и опет осете да их мајка жури, да их прибија уз себе и опет чују њен болни молећи глас: — Немо'... немо'... А за њима се чује вика, протести, ругање, изазивање. То пропада један народ, једно читаво царство, племе једно умире, да се друго поврати из ропства, да се роди, да осети своју стару слободу, свој живот...

КОРИЦЕ!

Кад ее заврши издавање„Илуетроване Ратне Кронике" могу ее од издавача добити дивот-корице. Чувајте е в е доеадашње бројеве !

Употреба клишеја законом забрањена

Штампа д. д. Браника Н. Сад.