Ilustrovana ratna kronika

Св. 14.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 115.

У Дебру, далеко два дана од српских трупа ноћила је прва српска официрска патро ла од 10 људи и чувала ју је турска жандармерија. Да би био сигурнији г. Милојевић је изјавио достојанственим турским агама са Турбанима и кабаницама да за њим долази велика српска чета и наредио да се за ту воску спреми 800 хлеба. Сигурност је била зајемчена. Тако су синови Османлија, оних истих Османлија, који су некада под Сигетом и Бечом разигравали своје коње и праском таламбаса небо потресали, ћутке, без рећи полагали оружје српској патроли оддесет људи. Тек после 18 сати стигао је у Дебар један батаљон пешадије из Кичева и завео је српске војне власти. У недељу 18. новембра, патрола се вратила у село Волину у састав ескадрона. Г. Миливојевић, који је лако рањен предложен је за одликовање. Б. ФАТ АЛИЗАМ - РАТНЕ БЕЛЕШКЕ Једренеки логор, 2. дец. Митраљеско одељење IV. дунавског пука за време мобилизације кантоновало је на палилулској пијаци у Београду. У очи саме објаве рата командир нам је саопштио, да ћемо ту ноћ железницом отићи на границу. Сви смо били весели; све је тај глас обрадовао. Пошавши од куће са разбукталим пламом патриотског одушевљења, војници су се већ љутили, зашто се рат не објављује, кад је прошло од мобилизације скоро петнаест дана. У први сумрак извео сам цело одељење на улицу. Митраљези су били већ натоварени. В«.ђе митраљеза пребрајали су своје људе. Очекивали смо само командира, да му предам рапорт па да се кренемо.

Бугарски генералисимус Савов у Мрак је већ уве шко пао. Палилулци су заст^јали и са очевидном радозналошћ^ посматрали наше митрчљезе Узвици лопадања и ливљења брзпни, којом су војници товарили митраљезе, бипи су гласни. Најелном се кроз мрдк зачу један силан врисак, који је до сржи продирао: — Сине, зар си пошао?!... У први мах нисам знао, шта је. Пришао сам одмах мало срдит, али сам убрзо застао изненађен и дубоко дирнут. Преда мном је стајала једна постари^а сељанка. која беше уптла међу редове војникч. Она је обема рукама оборила главу једноме војнику, и гушећи се сузама љубила га. — Сине, мили мој, ево донела ти мајкада једеш. Јеси ли гладан ? — говорила је мајка, и брзо и нервозно ређаше из сељччке торбе разна сељачка јела. „Хоћеш пара.... имаш ли трошка, ево донела ти твоја мајка.... И ту је суае загушише. Ова сцена и мене је јако потресла. Пришао сам мајци, која је знала само то, да њеној крви, њеној кости грози страшна опасност, и стао сам је тешити,

главном стану пред Једренима — Немој, снајко, кобити тг^квог јунака. Не плачи, грехота је сада плнкати. Војник ми сам поможе у о воме Он се држао одлично. Нежно је прекоравао мајку, што га тако испраћа. — Видиш, мајко, толика браћа иду, па све весело, а ти ми плачеш. Немој тако, молим те. — Добро, сине, добро, ево мајка се смеје, види гамо! И збиља, сирота мајка силом је покушавала да се насмеје, али су јој ипак кроз тај болни смех сузе преко збрчканог лица потоком врцале. Командир је већ долазио. Хтео сам прекинути тај пун бола растанак те се и ја поново умешах. — Его, тако> снајо, тако се јунак са осмехом испраћа, а не плачом;де пољуби га, ево и командир иде. — Еј, синко мој! — хукну мајка, — јединац ми је, срце је то моје, њега ми носиш. Овај дирљиви растанак учинио је, да боље обратим пажњу на тога војника. Звао се Марко С. ФилииовиЛ. Роцом је из Лииа, код Смедерева. Био је отресит војник. крупних изразитих очију. Ко би у њих дубље сагледао, могао би лако открити неку прикривену сету. 11ослушан до крај-