Ilustrovana ratna kronika

Стр. 134.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 16.

сврати нарочиту пажњу. Био је то човек већ у годинама, мали, жољав, печен. Лице му је било као да је срезано од камена, тамне боје с оштрим цртама. Растрешени бркови падали су му немарно по крајевима усана, покривајући их, као што му је коса сва у |-ереду падала на чело, по слепоочницама и по врату. На лицу његову огледао се велики бол. Стајао је наслоњен на пушку, немаран и дубоко замишљен. Не могадох а да га не ословим: — А шта ти ту, стричане'. радиш ? — Све по нешто... вели ми немарно он, окреће главу на страну и одаје да му до разговора није. Погледах га још боље, Не видим му завој нигде. Али ипак спољашност његова деловала је на мене тако, да сам уображавао, да имам рањеника пред собом. — Да ниси и ти рањен ? — упитам га. Он дубоко уздахну, мало се исправи, а очи му јаче засијаше. — Јесам те још како! Све те, што си тамо видео, нису ништа. То су све лаки рањеници, али врзмене нема већег у ципанцелој Господаревој држави. Ма што зборим: каквој држави! Нема под овом капом небесном. .— А боле ли те ? — Боле, брате, још како. Ево ту. Изгоре... Изненадих се. Он као да то примети и убрза: — Чудиш се! Не чуди се! Овако ти је, како ти ја вељу. Цела је ово истина. Ранише по сред срца жива... Љуће ране нема, а не може је ни бити! — Па како је то: нити си превијен, ннти лежиш, него ту с пушком стојиш, и не би се рекло да ти је ишта. — То ти је истина. Телесно сам здрав, ма да ми рекоше да сам остарио и попустио. А то баш и јесте оно. Да ме је пушка, топ ударила или нож сасекао вас на комаде — ни по јада, него ето ове пушке и не мрчих. Бар да ме пустише да привирим, него ме још од прве послаше овамо.

Веле: да чувам стражу. Молих, кумих, али ми не могаде бити. Оставише ме да стражим. И још коме'.. Овим рањеницима и овим ђевојчинама, што се ту вуку кроз ове камаре, те тобож помажу рањеницима Та их помоћ убила. Зато ти ивељу: врх мене Нема већег рањеника не у господареву ^ржаву, него у ципанцелом свету. Кад и луда деца зајме пушке мејдан деле, да ја овде трајем ка' да сам гори од најгорега и ка' да нисам ништа бољи 0:1 тих ђевојчина што ту с тим црвеним крстовима куторе. Реци по души и сам да ли је то правда и правица?! Појмио сам га и нисам му могао ништа да речем. Утешити га . нисам могао, а разуверити још мање. Разминуо сам га и ћутке пошао даље, остављајући га његовој злој судбини, да стражи крај болнице онда, кад толики и гори и бољи од њега деле мегдане. И кад сам већ био далеко одмакао видео сам га где замишљен стоји, а све ми се чинило, како још једнако хуче и јада се, а у ушима су ми звониле речи његове изговаране с пуно туге и бола, али и љутог јадања... А колико их је, који би се срећни сматрали, да су на место овог највећег рањеника! Цетиње, 8. октобар. Борислав. ЕПИЗОДЕ ИЗ БАЛКАНСКОГ РАТА Скопље. Београдска »Трибуна« доноси ово: Рђав ручак заливен рђавим вином не повишава температуру тела. А то је било тако потребно, јер је у ресторану било хладно као у леденици. Официри и војници, који су до пре неколико дана проводили дане и ноћи под ведрим зимским небом, седели на полутрулим пањевима и спавали на слами, били су задовољни што се могу склонити под кров, се-

дети на столици и спавати на кревету. Њима није ни на ум падало да протестирају што се кафане не ложе. Топла кафана, то је за њих луксуз. Али зато је разговор био топал. Причало се само о пријатним стварима. Сваки је знао да прича по какву лепу анегдоту из разних бита ка. — Брате ја на оног Штурма нисам много полагао. Некако се сувише залржао у дворгкој служби, те ми је изгледало као да је поборавио трупне ствари. А оно видиш, шта почини! Тај је човек најтеже задатке гако брзо, смигаљено и енерги чно решавао и на Куманову и код Битоља, да се прочуло и међу редовима. „Море, она Штурма паре вреди. Истина, изгинемо подоста, ама очас посвршавамо посла« — причали су ми војници — прича један пешадијски капетан. Не знам, да ли је истина, али ме човек уверава, да је истина... Дивна једна сцена... Пешадија застала, непријатељ осуо паклену ватру. На једном вису стоји Штурм, посматра битку и издаје наредбе. Око Штурма његов штаб. Гранате почињу падати у близину штаба. Неко се усуди, да опомене Штурма на опасност, којој се излаже, ако би и даље остао на томе опасном месту. Штурм га погледа оштро и настави издавати наредбе. Баш у томе тренутку нешто снажно лупи иза леђа њихових. Он се окрете иугледа језовиту слику. Његов ађутант, погођен гранатом, стропошта се на земљу. Није имао каде ни узвикнут:јао! Шгурму се саставише веђе. Он тужно погледа у леш својег ађутанта, подиже руку и салутира. Одајући по војнички последњу пошту својем ађутанту, он постоја, са руком на шајкачи неколико секунда, па се нагло окрете и настави даље издавати наредбе... Каква присебност, каква хладнокрвност! Нај-