Ilustrovana ratna kronika

Стр. 172.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 21.

Охрида, Ресна и Скопља и на тај начин појачали битољски гарнизон. Судећи по жестокоме отпору, који даје турска војска, ови ће подаци бити истинити. ТУРСКА ЗВЕРОТВА — Један чланак париеког публициете Шарла Лоазоа Шарл Лоазо, угледни париски политички писац и велики пријатељ Словена, написао је у једном од последњих бројева парисног „Пти Журнала" чланак, у коме праведно заступа балканске народе од незаслужених прекора и ре чито излаже праве узроке данашњега рата. У време, када један део париске штампе, под притиском берзанских паци фиста, игра према ружнуЈлсгу, када барон де Констан пише увредљива писма краљу Николи и Пијер Лоти глорифокује турски режим, чланак Шарла Лоазоа заслужује нарочиту пажњу. У толико пре, што су у њему изложена страшна факта, која ауторово убеђење морају да пренесу на сваког читаоца. Шарл Лоазо пише: У колико човек дубље уђе у проучавање сукоба који је избио на Балкану, у толико даље од помисли, да су балканске државе заратиле само зато, да би добиле неколико хиљада квадратних километара.

Та жеља је имала сасвим споредно место у мотивима, који су нагонили балканске државе на рат. Данашњи поход на отоманско царство има све одлике једног народног рата, рата за убеђења. Он је постао експлозијом гнева угњетених против угњетача. Треба знати да у Турској, у којој живе становници српске, бугарске и грчке народности, влала ћуд власти. Ако је у питању порез, сваки хришћанин ће увек бити крив. У опште, о моралним и материјалним интересима хришћан ског становништва нико не води рачуна. За хришћанина су сви путеви затворени. Док су били старотурци, хришћани нису служили војску; плаћали су скупу војницу. Данас они имају приступа у војску, али само зато да их тамо дивљачки муче. Под таквим условима хришћани заузимају у отоманском царству положај нижих створова. Али сва њихова несрећа не остаје у томе, што претрпе редовно од злоупотреба. Када с времена на време, из буди каквих узрока, код турског становништва букне муслимански фанатизам, тада више не може бити речи о злоупотребама: тада настају злочини. У тим часовима, код Турчина се жеља за убијањем

претвори у болест. И онда није никакво чудо што се тада код јавног мишљења независних земаља, чији сународници гину, побуне сва племенита осећања. Немогућно би било израчунати број најгрознијих зверстава, која су за последњих педесет година површена на самим границама Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке. Свет се зачудио што је Црна Гора, заративши, расула своју малу војску низ целу своју границу. Међутим, то је сасвим јасно: она је то учинила, што су је са свих страна призивали у помоћ. Од јула месеца ове године, са свих страна око црногорске границе беже у Црну Гору читаве гомиле јадног становништва: осакаћени људи и жене нејач. Црногорци су имали само да том становништву раздаду пушке, па да добију читаву бунтовничку војску. Док сам био на Цетињу, имао сам прилике да видим једног Србина, неког Пантелејмона Константиновића, коме су Турци одсекли језик. Његова породица доста имућна, живела је у Новопазарском Санџаку. Једнога дана, упали су Турци, међу којима је било војника, у његову кућу, испретурали су све, тражећи новац. Отац није хтео дати они га закољу. Изгину и браћа и сестре, неко под ножем, неко под ударцима. Њ?му самом један Турчин кљештима извуче језик; други Турчин му одсече језик маказама. . На месец даиа пред рат, ја сам имао у рукама извештаје из лограничних црногорских места о турским зверствима. Сви су ти извештаји у своје време саопштени представницима великих сила. Ту су забележена тачно, из дана у дан, сва убиства, силовања, мучења извршена над околним црногорским становииштвом. У околини Берана, на пример, да би угушили мали устанак, Турци гнусно сакате жене и децу. У