Ilustrovana ratna kronika

Стр. 201.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Си. 25.

Српска војска, санитетско одељење на вежби

оставили. Дринопоље је чврсто утврђено те имаде за посаду 16. збор. План врховног заповедника Абдулах паше састојао се у том, да Бугаре повуче што даље на југ, да га онда појачан са севера опколи и потисне до Дринапоља. У ноћи од 22. до 23. октобра операције око мобилизације на војном пољу толико су напредовале, да се могло ићи у офензију. Ја сам, прича турски часник, био дошао 21. о. м. у вечер у штаб трећег збора након разних вожња у Киркилиси, где је боравило и врвовно заповедништво Абдулах паше. Дринопоље је било јако утврђено, с модерним утврдама, грабама, жицама, оскрбљено добрим путевима итд. Отпирање тако јако, да се не може град брзо освојити од непријатеља, који нема јаких топова. Активне чете, особито артиљерија, чиниле су врло повољан утисак. И расположење међу часницима и војничком бијаше пуно поуздања. Другачије је било код рекифа: они су сличили путујућој маси људи, без икакве дисциплине, слабо ађустирани, уморни након дугог и напорног пута, војници режима Абдул Хамида, који још нису никад испали

оштрог једног хитца. Чиновници као часници, који нису имали никаковог ауторитета. Још гори изгледало је код пртљага у траина, — волови су вукли слаба и разбита кола преоптерећена пртљагом, затварајући сваки пут и заостајући у глибу. Обскрба слаба. Складишта недовољна, нема лазарета ни санитетских уредаба ни колона с муницијом. За помоћ постоји једнотрачна ориентална жељезница, које су чиновници презапослени. У задње време учинили су над своју силу, премда им се увек прети смрћи, ако не учине оно, што од њих траже часници. Ипак су влакови требали 20 сати да превале 200 километара, ажелезничке станице су пуне влакова, који се не могу одпремити. (Свршиће се).

□

Писма из Црне Горе 11. (Наставак). После боја Црногорци су одмах сутра дан, по највећој опасности, дошли на исто место и све своје рањенике однели, а мртве покопали. Све. Турци пак, утекавши једаред, оставили су и рањенике и мртве на бојишту.

С марамом на устима и с дурбином на очима, приближих се љешини на неколико корака растојања. Жеља да се уверим о томе, да ли Црногорци још врше онај турски обичај над погинулим Турцима (да им секу главе и носове), као што су некад то чинили, савладала је у мени ужас од црне, труле, распукле љешине, и приближих се још ближе. Одлакну ми, кад се уверих да оно није била истина. Приђох другом, који лежаше недалеко од овога: куршум, га је погодио јамачно у груди, јер прси му бијаху голе. Сигурно јехтео да скине одело са себе, па није доспио. Али глава бијаше натакнута. Мало даље сс црни на камењу још један, а још даље се види расуто неколико њих... Међутим, највише ми је сад било стало да се успнем на сами хрбат на ивицу целе ове планине, и да се нагнем на ону страну Анамал-планине с које се види Скадарско Језеро. Још двадесетак корака и ево нас на врху на тој „сеченици од ножа" која је ту широка само два три корака, а дугачка сто корака. На том огромном седлу сукобили су се јуначки Цеклињани са Турцима, заметнули крвав бој и ноћу им отелп целу ову Широку Главицу, која је сад коначно у црногорским рукама. Ноћу! — а веруј ми, читаоце, да !је тешко и дању по оном кршном и оштром стењу ходити! Тешко је и ходати, а камо ли јуришати и бити се. Досад сам гледао земаља по свету, али страховитијег места са којега је овако величанствен видик нијесам нигде наилазио. Читава два света леже подамном: с једне стране, низ Анамал-планину, пружила се чак до мора покрајина, о којој је досад била реч, а с друге стране тога планинскога стрмог хрбата просуло се огромпо Скадарско Језеро, које се са ове висине може једним погледом прегледати. Иза његове плаве површине пружила се питома равница (посред те равнице досад је ишла црногорско-турска граница, која се продужавала средином језера, па даље ишла на ове планине), а иза равнице се дижу висока, оштре неприступна црногорска брда, која је сва надвисио горди Ловћен у једва догледној даљини; његова затубаста главица бели се у снегу. А десно од језера, у пола сакривена Тарабошем, на питомој зеленој равници просула се бела широка варош Скадар на бојани, кључ целе Арбаније и Приморја, стародревна престоница првих српских краљева Војислава, Михајла и Бодина, горди град краља Вукашина.